четвртак, 24. септембар 2015.

(NE)USTAVNI SUD




Kada se govori o sudskoj vlasti, ne može se ozbiljno diskutovati bez fokusiranja na očigledne anomalije srpskog pravosuđa. One su oličene u korupciji, nepotizmu, uticaju i pritisku izvršne vlasti na nosioce sudijskih i tužilačkih funkcija, nedostojnosti sudija i neefikasnosti u rešavanju pravnih sporova.

Ustavni sud je po slovu Ustava najviša sudska instanca (Ustavni sud je i iznad Vlade i zakonodavnog tela) i kao takav bi morao da bude brana bezakonju i garancija zaštite ljudskih prava i sloboda.

Međutim, u Srbiji je Ustavni sud produžena ruka izvršne vlasti kao i svi drugi sudovi, što nesumjivo doprinosi pravnoj nesigurnosti ali i velikom podrivanju tj. nepoštovanju ljudskih prava. Uticaj politike na Ustavni sud je ogroman, pa je tako svaka odluka Ustavnog suda na neki način instruisana od režima i u skladu sa političkim aspiracijama onih koji su na vlasti. Država u kojoj Ustavni sud svoja ustavna ovlašćenja zloupotrebljava a zakon primenjuje selektivno u dosluhu sa režimom, nije pravna već kabadahijska država.

Ustavni sud je dužan da o ustavnim žalbama odlučuje hitno (po nekim statistikama u Ustavnom sudu se nalazi oko 15 000 nerešenih ustavnih žalbi), bez odugovlačenja, štiteći interese podnosilaca ustavnih žalbi jer se radi pre svega o povredjenim ljudskim pravima, te bi Ustavni sud morao ekspeditivno i ažurno da otkloni štetne radnje i spreči dalje povređivanje ljudskih prava. Nažalost, Ustavni sud neretko opstruiše postupak po ustavnim žalbama (opet po direktivi izvršne vlasti), kako bi se sprečila posledica (ne)zakonite odluke a to je u većini slučajeva podnošenje predstavke Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu jer je uslov za dopuštenost predstavke odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi odnosno da su iscrpljena sva nacionalna pravna sredtsva. S obzirom koliko država Srbija ne mari za poštovanjem ljudskih prava njenih građana, a tu pre svega mislim na nezakonito postupanje državnih organa, jasno je da je Ustavni sud brana tj. prepreka uspostavljanju pravne države i vladavine prava.

Ustavni sud je personifikacija uniženog, očerupanog i korupcionaškog srpskog pravosuđa. Ustavni sud ne pokazuje nikakvu otpornost na uticaj izvršne vlasti pa se stoga ne može smatrati nezavisnim , a iz čega nedvosmisleno proizlazi da je Ustavni sud kao takav investicija vlasti radi zaštite njenih interesa, a ne investicija u cilju uspostavljanja pravne države koja bi imala nezavisno i efikasno pravosuđe, sposobno da bez političkih uticaja na zakonit način sankncioniše učinioce ma kakvog kažnjivog dela. Mi na delu imamo pravno nasilje.

Korupcija u srpskom pravosuđu je ukorenjena duboko a političkim partijama to i odgovara. U svim dosadašnjim političkim kampanjama videli ste da nijedna partija kao primaran zadatak sebi nije postavila reformu pravosuđa, koja bi za rezultat imala potpunu nezavisnost u radu pravosudnih organa, transparentan izbor nosilaca sudiijskih i tužilačkih funkcija kao i efikasnost u vođenju sudskih postupaka. Političke kampanja se svode na obećavanje radnih mesta, podsticaj proizvodnje, velike investicije iz inostranstva, stabilnost dinara, smanjenje cene struje, šanse za mlade, veće penzije, itd. I sve to zvuči lepo, neophodno je ali kada predstavnici političkih partija o tome govore, radi se isključivo o praznim pričama, floskulama i metodama kako dobiti više glasova od konkurenata i oponenata, odnosno kako bolje i više lagati.

Pravosuđe je važno za funkcionisanje jednog sistema, i na osnovu stanja u pravosuđu se najbolje oslikava celokupno stanje u državi. Situacija u Srbiji je alarmantna i dramatična. Ustav RS kao najviši pravni akt propisuje sudsku vlast kao nezavisnu u odnosu na druge dve grane vlasti, a to su zakonodavna i izvršna vlast. Ustav obavezuje na poštovanje svega što je u njemu sadržano, bez selekcije i privilegija. I radnik i poslodavac, i glasač i političar, i stari i mladi, i studenti i đaci, moraju da ga poštuju. To nije toliko teško, ali je u Srbiji očigledno nemoguće. Razloga je više, ali ključan jeste nedostatak političke volje da se Ustav poštuje i shodno tome pravosuđe reformiše. Ponovo dolazimo na ono što je već napisano, a to je da nijednom političaru ne odgovara pravosuđe koje radi u interesu prava i pravde, već im odgovara partijsko pravosuđe koji oni u svakom momentu kontrolišu i instrumentalizuju u zavisnosti od ličnih i političkih potreba, kao npr. zataškavanje kriminalnih afera u kojima učestvuju ili su učestvovali.  Zbog toga nikada u političkim kampanjama nećete čuti strategiju kako reformisati pravosuđe, učiniti ga efikasnijim i kako povratiti poverenje građana u pravosuđe koje je poljuljano njegovim višedecenijskim srozavanjem.

Ustavni sud je doneo odluku da smanjenje penzija na osnovu Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija nije neustavno uz besmislenu argumentaciju da se radi o svrsishodnim ekonomskim merama u cilju očuvanja ekonomske stabilnosti. Takvo obrazloženje je identično Vučićevom. Nemojte da se čudite jer su sudije Ustavnog suda birane isključivo po kriterijumu lojalnosti i partijske podobnosti, pa su u obrazloženjima tog suda inkorporirane reči premijera Vučića. Sudije Ustavnog suda su portparoli izvršne vlasti koje mi skupo plaćamo. Zaista surovo i opasno.

Krenimo redom.

Penzija je imovinsko pravo i spada u pojam mirnog uživanja imovine kako po Ustavu Republike Srbije tako i po Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ali penzija je i lično pravo što proizlazi ne samo iz Ustava već i iz Evropske socijalne povelje. 

Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija je sam po sebi sporan i štetan. Prvo, u sebi sadrži reč "privremeno". Znamo da je on počeo sa primenom u novembru 2014. godine ali se ne zna kraj njegove primene, a to može da traje godinama a trajaće najmanje dok je Vučić na vlasti. Pogotovo sada kada je Ustavni sud aminovao pljačkanje penzionera, pravdajući to brižnim osećanjima Vučića koji odgovorno vodi računa o ekonomskoj stabilnosti države.

Ustav Republike Srbije u članu 97. tačka 8. propisuje da prava korisnika penzije reguliše jedan sistemski zakon a to je Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Problem je što Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija kao sporedni zakon suspenduje sistemski zakon na određeno vreme, ne zna se do kada jer nije određen rok njegovog važenja. Sam naziv tog Vučićevog zakona implicira da se propisuje način isplate penzija, tj. da li se penzije isplaćuju preko važećeg računa u banci ili tako što poštar donosi na kućnu adresu. Tim Zakonom o privremenom uređivanju načina isplate penzija se zapravo uređuje smanjenje penzija kojim je grubo povređeno imovinsko pravo kao jedno od osnovnih ljudskih prava, a što je rezultovalo i smanjenjem dostignutog nivoa ljudskih prava. Napominjem da je smanjenje dostignutog nivoa ljudskih prava zabranjeno članom 20. Ustava Republike Srbije.

Iako u pravnoj teoriji postoji  i shvatanje da ekonomska i socijalna prava ne spadaju u korpus ljudskih prava, već samo građanska i politička prava, naš Ustav socijalna i ekonomska prava svrstava u korpus ljudskih prava pa je Ustavni sud morao da se drži slova Ustava prilikom odlučivanja, ali nažalost sudije su vodile računa o političkim potrebama premijera Vučića, besomučno kršeči Ustav, a takvim nedopuštenim ponašanjem su ugorzili ustavni poredak Republike Srbije.

U hijerarhiji pravnih akata odmah iza Ustava a iznad zakona se nalaze ratifikovane međunarodne konvencije. Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija je u direktnoj koliziji sa Evropskom socijalnom poveljom koja je po pravnoj snazi iznad svih zakona pa tako i ovog neustavnog Vučićevog zakona. Ipak moram da ga kvalifikujem da je neustavan jer političku odluku Ustavnog suda ni kao čovek a ni kao pravnik ne mogu da poštujem, jer istu smatram sramnom i iznuđenom. 

U Evropskoj socijalnoj povelji koju je naša zemlja ratifikovala 2009. godine, a kojom ratifikacijom je ta povelja postala sastavni deo domaćeg zakonodavstva, piše: "Svaka država potpisnica je dužna da svoj sistem socijalne sigurnosti održava na zadovoljavajućem nivou i da ga postepeno podiže na viši nivo."

Primenom Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija se socijalna sigurnost nije održala na zadovoljavajućem nivou niti je podignuta na viši nivo, već su penzije smanjene i time je ugrožena socijalna sigurnost penzionera. Ustavni sud je prilikom odlučivanja po instrukcijama izvršne vlasti grubo zanemario kako Ustav tako i ratifikovanu Evropsku socijalnu povelju.

Poslednjim izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju je predviđeno da će se penzije dva puta godišnje usklađivati sa troškovima života, ali očigledno se radi o političkom i bezobzirnom triku Aleksandra Vučića jer iako troškovi života iz dana u dan enormno rastu (cene osnovnih životnih namirnica, poskupljenje struje, itd.), penzije se ne povećavaju niti će moći da se povećaju sve dok je na snazi Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija za koji se Ustavni sud izjasnio da je u skladu sa Ustavom, iako je apsolutno neustavan kako po Ustavu tako i po ratifikovanim međunarodnim konvencijama. A to privremeno znači da mu se kraj ne nazire. Na delu imamo trijumf sile i nepravde. Odluka Ustavnog suda je politički pamflet Srpske napredne stranke.

Umanjenje onako kako je dato (linerano uz izuzetke) ne pretpostavlja različit način obračuna penzija, već jednostavno njihovo umanjenje nakon što su obračunate prema važećem sistemskom zakonu. Umanjenjem koeficijenta, izostavljanjem godina staža i slično - moglo se doći do realnih parametara, koji bi pogodili sve penzionere. Korektivni element bi tada bio uvođenje nove minimalne penzije - imali bismo iste uštede kao ovim nebuloznim i nakaradnim rešenjem, a bilo bi daleko ispravnije. Penzije su se mogle smanjiti i pro futuro, za buduće penzionere, izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Ništa od toga nije urađeno jer "gospoda" iz SNS nema pojma kako pravni sistem funkcioniše, a Ustavni sud im je sada dao za pravo da eksperimentišu i u drugim oblastima i na drugim zakonima, što je katastrofa.

Pri tome, valja podsetiti da Ustavni sud ovim nije rešio pitanje nedostatka novih rešenja kojima se umanjuje penzija - dakle, vođenje upravnog spora kao i parnice za naknadu štete i dalje ostaje opcija, jer se osim nezakonitosti smanjenja penzija ukazuje i potpuno odsustvo pravnog osnova isplate penzija u umanjenom iznosu - svaka penzija je individualno pravo i ne može se njen iznos individualno odrediti zakonskim aktom a da se pri tome ne uskladi pojedinačno rešenje. Drugim rečima, zakon određuje samo elemente za obračun penzije, koji proizvodi dejstvo tako što PIO fond kao nadležan organ za utvrđivanje visine penzije o tome donese rešenje. Na rešenje se onda može žaliti, pa nakon toga pokrenuti upravni spor. Sporni zakon naravno ni ne pominje tako nešto, jer oni koji su ga pisali nisu imali dovoljno znanja da to i uoče. Tako da nema ni prava na delotvoran pravni lek. 

Takođe, smanjiti nekome penziju a nekome ne, pri tome se vezati za potpuno apstraktan iznos od 25.000 dinara  (kojii je viši od minimalne zarade) je diskriminatoski - pa se i tu krše Ustav, zakoni i ratifikovani međunarodni dokumenti.

Ako očekujete da će nadležni tužilac ili Ustavni sud reagovati povodom pljačkaškog projekta Beograd na vodi, zbog neustavnog lex specialis-a kojim su kockarnice i tržni centri dobili status opšteg dobra, zbog suspendovanja domaćeg zakonodavstva kao i zbog zaključivanja međudržavnog sporazuma po kom je investitor iznad suvereniteta države a pravni poredak Srbije u potpunosti pogažen, onda ponovo pročitajte ovaj tekst.

Ako i dalje verujete u bolji život 2016. godine, onda vam je dobro.
           
Ako ste razumeli da Ustavni sud štiti beščašće i bezakonje, onda vam nije dobro jer ste svesni i zabrinuti.











четвртак, 03. септембар 2015.

Markus Loning o vladavini prava kao jednog od preduslova za članstvo Srbije u EU.


Markus Löning

"Iskustvo sa poslednje dve runde razgovora o proširenju pokazuje koliko je važno da kandidatima za pristupanje EU bude dato dovoljno vremena i podrške za uspostavljanje istinske vladavine prava. I dalje se borimo s posledicama loše sprovedenih pravnih reformi.

Zbog čega je vladavina prava presudna? Zaštita ljudskih prava je u samom središtu vrednosti EU. Ljude koji žive u Evropskoj uniji štiti država i njene institucije. Iako to ne funkcioniše svuda u potpunosti, nivo zaštite je veoma visok na globalnom nivou. Vladavina prava, koja za cilj ima zaštitu pojedinca, predstavlja institucionalno sprovođenje zaštite građanskih sloboda. Činjenica da toliko ljudi trenutno dolazi u zemlje EU iz oblasti Bliskog istoka, bežeći od građanskog rata, je u velikoj meri povezana sa ovim. Oni znaju da u EU mogu da pronađu pravu zaštitu.

Međutim, vladavina prava podrazumeva više od primene zakona i samostalnih i efikasnih institucija. Suština vladavine prava leži u nezavisnom pravosuđu, jednakosti pred zakonom, doslednim tumačenjem zakona od strane administracije i zaštiti medijske slobode – a sve to mora da podržava i društvo u celini. Parlament bi trebalo da štiti ove vrednosti sa ubeđenjem, kao i sve političke partije. Ovo je jedan od razloga zbog čega je veoma važno da postoji podrška široke javnosti i političara u zemljama kandidatima za pristupanje EU.

Evropska Unija bi stoga trebalo da pokrene pregovore o pristupanju sa Srbijom, počevši od poglavlja 23 i 24 o vladavini prava. Godine 2012. Evropska komisija usvojila je ovu novu strategiju u svom pristupu ka pridruživanju, nakon prethodnih iskustava sa proširenjem. Srbija je prvi kandidat za pristupanje prema kome će biti primenjena nova strategija, a ovaj stav je i izričito podržan u Bundestagu.

Otvaranjem ovih poglavlja utvrdiće se ciljevi reforme i Srbija će dobiti neophodnu tehničku i finansijsku pomoć za sprovođenje reformi. Pregovori, koji uključuju i ostala poglavlja, potrajaće nekoliko godina. Poglavlje o vladavini prava trebalo bi da ostane otvoreno sve do zaključenja pregovora, zato što je Srbiji potrebno vreme, ali i pritisak, da uskladi svoj pravosudni sistem i vladavinu prava sa EU standardima. Prilikom ratifikacije pristupanja Srbije, nemački i Evropski parlament će pažljivo razmotriti ovo pitanje.

Srbija je ostvarila izvestan napredak i nada se da će prva poglavlja otvoriti do kraja godine. Međutim, postoji dobar razlog zbog čega Evropska komisija još nije odobrila predloženi akcioni plan o ovim glavnim poglavljima. Srbija mora značajno da poveća napore i da bude mnogo ozbiljnija u tom pogledu. Nekoliko sudskih postupaka koji su u toku u Srbiji, dovode u pitanje nezavisnost pravosuđa.

Uspešna borba protiv korupcije u pravosuđu i administraciji su među najvažnijim preduslovima za funkcionisanje ustavne države. Jedno od nerešenih pitanja je i dalje član 234 Krivčnog zakona Republike Srbije. Umesto vođenja sudskih procesa u skladu sa  vladavinom prava, neodređena formulacija ovog člana Zakona o „zloupotrebi od strane odgovornog lica“  trenutno dozvoljava proizvoljne presude i politički uticaj. Ovaj član je do sada doveo do toga da je podignuto preko 2000 optužnica protiv 4000 lica. U više navrata EU je apelovala na Srbiju da preformuliše ovaj član i učini ga preciznijim.
U jednom od najupečatljivijih slučajeva, optužnica protiv Miroslava Miškovića nameće brojna pitanja. Da li je poštovana proporcionalnost u vezi sa njegovim višemesečnim pritvorom pre suđenja i zabrani napuštanja zemlje? Zbog čega je sudija, koji je privremeno vratio Miškovićev pasoš, odjednom smenjen? Zbog čega se na meti našao jedan čovek, a da drugi nisu sistematski ispitani? Koja je uloga politike u ovom slučaju, koji se zbog svog značaja smatra suđenjem koje će poslužiti kao primer za budućnost?

Drugi primer je sumnjiva primena pravosudnih instrumenata u slučaju zaštitnika građana Saše Jankovića. On istražuje navodno protivzakonite radnje tajnih vojnih službi protiv pojedinačnih političkih aktivista i političara. Ministar odbrane i većina članova vlade odbijaju da mu pruže informacije na koje ima pravo, pa samim tim podrivaju njegova prava. On se iznenada našao na udaru medijskih napada zasnovanih na smrti njegovog prijatelja pre dvadeset godina. Kratak vremenski okvir ovih događaja je razlog za sumnju jer je klevetanje politički nepodobnih ljudi popularan instrument u autoritarnim režimima. Nijedan kandidat za pristupanje EU ne bi trebalo da bude pod takvom sumnjom.

Tu su i pitanja u vezi sa slobodom štampe. Premijer Vučić javno je napao nezavisnu novinarsku mrežu BIRN, koju sufinansira EU, kada je ona objavila tvrdnje o podmićivanju u njegovoj vladi u slučaju dodele javnih ugovora. Dvanaest nevladinih organizacija je u pismu podržalo novinare ove mreže i optužilo vladu da je zapravo prekinula borbu protiv korupcije.

Članstvo u EU pruža priliku da se situacija na zapadnom Balkanu dugoročno stabilizuje. Ne treba podsećati na ratove na teritoriji bivše Jugoslavije. Dolazak ogromnog broja izbeglica ovih dana ponovo pokazuje kako sve što se dešava na Balkanu direktno utiče na sadašnje članice EU. Politička i ekonomska dezintegracija, kao što je ona u Makedoniji, povećava opasnost od nestabilnosti, migracija i od oružanog sukoba. Inertnost nije opcija, a takođe bi bila štetna po Nemačku.

Međutim, stabilizacija će biti efikasna samo ako EU bude sprovodila svoje uslove rigorozno, dosledno i uz neophodnu podršku. To podrazumeva dobrosusedsku saradnju na Balkanu, kao i intenzivnu borbu protiv korupcije i korenitu reformu pravosuđa.
U drugim balkanskim državama videli smo da su borba protiv korupcije i reforma pravosuđa bile dobro započete, ali kasnije nisu ozbiljno sprovedene. Ne možemo dopustiti da se ovo ponovo dogodi i u Srbiji."

Markus Loning

Objavljeno u nemačkom listu Suddeutsche Zeitung


Moj komentar na tekst:

Odličan fenomenološki pristup i odlična zapažanja cenjenog autora, odnosno apostrofiranje ključnih problema koje Srbija mora efikasno da reši na putu evropskih integracija. Kao što vidimo iz priloženog, najveći problem i kamen spoticanja na tom putu jeste pravosuđe koje je instrumentalizovano od strane izvršne vlasti, a šta za posledicu ima nepoštovanje ljudskih prava i sloboda koja su zajemčena i Ustavom ali i ratifikovanim međunarodnim konvencijama, kao što je Evropska konvencija o osnovnim ljudskim pravima i slobodoma, a koja je inkorporirana u naš pravni sistem, te kao takva predstavlja pravno obavezujući akt.
Slučaj gospodina Miroslava Miškovića je uzburkao ne samo domaću već i inostranu javnost, aktivirao mnoge domaće i inostrane stručnjake da se tim političkim i montiranim procesom ozbiljno pozabave. Postoje i drugi primeri, ali sučaj gospodina Miškovića je eklatantan primer mešanja izvršne vlasti u rad suda, nepoštovanja ljudskih prava okrivljenog, nepoštovanja načela prezumpcije nevinosti i nedopuštenog prejudiciranja ishoda krivičnog postupka. Ako je jedan krivični postupak pokrenut u cilju dobijanja izbora, onda je opravdano sumnjati da se taj postupak vodi ne kako bi se utvrdila istina i zaštitio pravni poredak, već kako bi Aleksandar Vučić skupljao političke poene. Politizacija krivičnog postupka protiv Miškovića ima za cilj da Vučić opstane na vlasti pod izgovorom da se bori protiv organizovanog kriminala i korupcije, iako u postupku do sada nije izveden nijedan inkriminišući dokaz protiv okrivljenog. Izjava premijera Vučića da će njegov lični poraz biti ako Mišković bude oslobođen, te progon sudije Vučinića koji je zakonito, nezavisno i nepristrasno postupao u postupku protiv okrivljenog Miroslava Miškovića je najbolji pokazatelj nepoštovanja nezavisnosti sudske vlasti odnosno uticaja izvršne vlasti na rad pravosudnih organa.
Drugi problem sa kojim se Srbija suočava jeste ogroman pritisak na medije, cenzura i gušenje slobodne reči, što nama nije nepoznato s obzirom da je sadašnji premijer u vreme najvećeg medijskog mraka i ubistava novinara bio ministar za informisanje. Čuje se samo reč onih koji pišu šta im Vučić naredi i takvim javnim istupanjima prekrajaju realnost i faktičko stanje, te pravdaju kriminal vlasti, a sve teži socijalni položaj građana predstavljaju kao uspeh i napredak onih koji ih za spinovanje i finansiraju. Posebno akcenat treba staviti na gušenje i zabranu istraživačkog novinarstva.
Slučaj gospodina Saše Jankovića, o kojem je i autor teksta pisao kao o velikom problemu sa kojim se srpsko društvo suočava, treba da bude opomena da ne smemo dopustiti da jedna od malobrojnih nezavisnih državnih institucija postane još jedna u nizu filijala izvršne vlasti. Gospodin Saša Janković je meta vlasti jer profesionalno i visokomoralno obavlja svoje dužnoti, isključivo poštujući zakonske norme. Problem je nastao baš onda kada je podneo krivične prijave protiv Andreja Vučića i Predraga Malog zbog napada na službena lica, te ukazao na prekoračenje ovlašćenja od strane VBA.
Očigledno svako ko ukazuje na anomalije i kriminal u državnim strukturama, biva targetiran i izložen linču, kako u medijima tako i u sudskim postupcima.