петак, 09. октобар 2015.

Politički proces u službi režima.

Politički proces u službi režima

Miroslav Mišković je u javnosti poznat kao privrednik - biznismen i vlasnik kompanije Delta holding koja i na domaćem ali i na inostranom tržištu godinama unazad ostvaruje zavidne poslovne rezultate, što nedvosmisleno potvrđuju ekonomski parametri i statistika. Pre dve i po godine postao je najvažniji Vučićev optuženik čije hapšenje je imalo za cilj da se zastraše svi oni koji nisu lojalni sadašnjem premijeru, a koji je instrumentalizujući pravosuđe montirao političku optužnicu.
Miroslav Mišković je poslovao u pravnom okviru koji je država postavila. Da li je taj pravni okvir dobar ili ne, nije odgovornost ni na nama a ni na Miškoviću već na nosiocima državnih funkcija. Ono što javnost zanemaruje jeste činjenica da je Miroslav Mišković uvek uredno plaćao porez državi bez bilo kakvih privilegija i popuštanja od strane poreskih organa. To znači da ni na koji način nije oštetio državni budžet već je dobrim poslovanjem i plaćanjem enormnog poreza koji je srazmeran ostvarenoj dobiti budžet Republike Srbije ojačao. Zašto je onda Miroslav Mišković trn u oku domaće populacije i javnosti a kojima istovremeno ne predstavlja problem kriminal Željka Mitrovića i nekih drugih koji ne samo da posluju nezakonito već i neplaćanjem poreza ili neurednim i sporadičnim plaćanjem minimalnih iznosa štete državni budžet a samim tim i utiču na ekonomsku (ne)moć države i njenih građana? Sprega premijera i Mitrovića se ogleda i u pinkizaciji i estradizaciji Srbije u svrhu političke promocije Vučića a sa druge strane kao kompenzaciju imamo opstrukciju krivičnog postupka protiv sina Željka Mitrovića koji je pregazio i usmrtio devojčicu. Kako stvari stoje, žrtva je kriva za sopstvenu smrt a Mitrović junior je savesni vozač. Para vrti gde burgija neće, a tužilaštva i sudovi rade kako Vučić hoće.
Miroslav Mišković je politički anatemisan od strane premijera Aleksandra Vučića, samo kako bi ovaj za sebe osigurao političke glasove lažima, spinovanjem i fiktivnom borbom protiv organizovanog kriminala. Facta, facta, non verba u Vučićevoj interpretaciji, očigledno pogrešnoj.



Krenimo redom bez predrasuda:

U predizbornoj kampanji 2012. godine Aleksandar Vučić, po običaju ekspert za dramu i teatralnost, počinje sa hajkom na Miroslava Miškovića preteći hapšenjem koje će da bude simbol njegove takozvane borbe protiv organizovanog kriminala. Nije slučajno odabrao Miroslava Miškovića jer je dobro proračunao da je Mišković u narodu omražen zbog bogatstva ali i neobjektivnog izveštavanja medija. Javnost je zanemarila efikasno poslovanje Delte, zapošljavanje nekoliko hiljada ljudi što je uticalo da se ekonomska slika u ovoj zemlji koliko toliko popravi i stabilizuje. Doprineo je mnogo više nego bilo koji političar u poslednjih deset godina. Mišković ne troši budžetski novac niti osiromašuje građane kao što to rade političari bez minimuma straha da će za to i odgovarati pred sudovima, jer u tim sudovima sede sudije lojalne trenutnom političkom establišmentu, uz nekoliko pozitivnih izuzetaka. Kada je usledilo hapšenje Miroslava Miškovića, njegovog sina i njegovih saradnika, javnost je svu pažnju usmerila na Vučićeve patetične konferencije za štampu i opštu euforiju koja je zavladala u posrnulom srpskom društvu. Tada je svaki drugi građanin verovao Vučićevom lažnom moralisanju ali ne i svojim očima. Tih dana ste na svakom javnom mestu, od ulica do gradskog prevoza, mogli da čujete hvalospeve o Vučićevom poštenju uz čuvenu rečenicu „Svaka čast Vučiću.“
Manjina je uvidela da se radi o bezočnom političkom marketingu iskusnog velikosrpskog šoviniste presvučenog u Evropejca. Svi znamo da su predizborne kampanje prljave i prepune optužbi, kao i da su građani u tim kampanjama sluđeni informacijama, navalentnošću partijaša, novim i starim lažima, demagogijama bez konkretnih predloga i rešenja.
Vučić je već tada prisvojio i podmitio mnoge medije, bio je siguran u svoju pobedu i poraz dotadašnjih predstavnika vlasti, pa se nije libio da svu medijsku pažnju eksploatiše za sebe i stranačke potrebe. Građani, bar velika većina, je verovala da je hapšenje Miroslava Miškovića šansa da im se povećaju plate i penzije pogotovo slušajući budućeg premijera kako ih sa setom u pogledu i drhtavim glasom ubeđuje da će kada on bude vladao svi živeti bolje a Mišković gore. Svaka čast Vučiću i dalje je odjekivalo svuda. Kao i po običaju prosečnom Srbinu televizijska propaganda sagori i ono malo upotrebljivih moždanih ćelija. A realnost je bila suprotna i bolna. Danas se posledice kabadahijskog vođenja države osećaju previše. Smanjila se euforija, ali se povećao strah. Iz straha ljudi donose pogrešne odluke i zaključke, naročito ako su egzistencijalno ugroženi i ucenjeni.
Tih dana nakon hapšenja Miroslava Miškovića u Srbiji je sve stalo, Vučić je sve podredio sebi, glavna vest je bilo hapšenje "omraženog biznismena", niko više nije pitao za plate i penzije a velika većina se poređala ispred glasačkih mesta kako bi Vučiću odala priznanje za, kasnije se ispostavilo lažnu borbu protiv organizovanog kriminala. Naravno borbe nema jer je organizovani kriminal skoncentrisan u Vladi Republike Srbije, a ne u Miškoviću ili nama.
Od momenta hapšenja Miroslava Miškovića pa do podizanja optužnice prošlo je više od pet meseci. Tužilaštvo za organizovani kriminal na čijem čelu je miljenik svih režima, tužilac Mirko Radisavljević, podiglo je optužnicu protiv Miroslava Miškovića, njegovog sina Marka, Mila Đuraškovića i osmoro njihovih saradnika zbog sumnje da su oštetili putarska preduzeća za 16,95 milijardi dinara a budžet Republike Srbije za  472 miliona dinara. Njima se na teret stavljaju krivična dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu kao i poreska utaja. Za ova krivična dela zaprećena je kazna do 10 godina zatvora. Međutim, zakonom je propisano da ukupna kazna mora biti manja od zbira pojedinačnih kazni, pa optuženima tako preti maksimalna kazna od 19,5 godina zatvora. Suđenje za „zločin“ bez dokaza.
Brojni pravni eksperti su se izjasnili da je postupak koji se vodi protiv Miroslava Miškovića pravno neosnovan, a institucije Evropske unije su nebrojeno puta oštrim tonom ukazale da je postupak ispolitizovan i da se vodi na način koji nije svojstven evropskim vrednostima a pre svega je u koliziji sa evropskim standardima vladavine prava. Posebno treba napomenuti da je optužnica bazirana na krivičnom delu koje ne postoji u evropskom zakonodavstvu kojem Srbija teži, a usklađenost domaćeg i evropskog zakonodavstva će biti od presudnog značaja za otvaranje poglavlja 23. Za sada nema ni naznaka da će to poglavlje biti otvoreno, što ukazuje da je srpsko pravosuđe korumpirano i politizovano. Stanje u pravosuđu najbolje oslikava i celokupno stanje u društvu. Bez efikasnog i nezavisnog pravosuđa nema ni društvenog napretka odnosno prosperiteta.
U optužnici je navedeno da je Miroslav Mišković zajedno sa Milom Đuraškovićem uticao na nezakonito uvećanje vrednosti akcija Preduzeća za puteve Niš. Mera Fond je 2006. godine kupio 47% akcija PZP Niš za 9 miliona evra. Nekoliko godina kasnije prodao za 25 miliona evra. Svedok iz Komsije za prodaju hartija od vrednosti, tačnije načelnica Dragica Mirčetić, je u toku postupka izjavila da je sve urađeno po zakonu. Na predlog odbrane tužilaštvo je odbilo ponuđene ekspertize domaćih i stranih stručnjaka koje potvrđuju da je poslovanje bilo legalno te da je optužnica politički pamflet Srpske napredne stranke. Nijedan pisani dokaz niti iskaz svedoka u dosadašnjem toku postupka nije inkriminišući za optuženog Miroslava Miškovića, a sud je po zakonu dužan da odlučuje samo u granicama izvedenih dokaza. Naravno, zakonske odredbe gube na značaju onog momenta kada izvršna vlast vrši pritisak na pravosudne organe da zanemare činjenične navode a istovremeno da zadovolje političke potrebe državnog vrha. Prema tome, putarska preduzeća nisu propala zbog Miroslava Miškovića već zbog nemara i nebrige države, odnosno Javnog preduzeća Putevi. Vodeća svetska firma Kroll iz Njujorka koja se bavi istraživanjem korporacija i rizika je nakon detaljno sprovedene istrage utvrdila da optuženi Miroslav i Marko Mišković nisu imali direktnu ulogu u vođenju poslovanja PZP Niš koja je dovela do njegove nelikvidnosti i na kraju stečaja preduzeća 2011. godine. 

U optužnici je kamata proglašena za nezakonitu dobit. Tok stvari je sledeći. Hemslade Trading daje kredit Preduzeću za puteve Niš od 23 miliona evra. Kamata određena ugovorom je iznosila 3% + euribor i to je jedina dobit. Tada je tržišna kamata bila od 10 -14 %. U toku 2007. godine Preduzeće za puteve Niš je imalo dobit od 32 miliona evra. Akcionari tu dobit nisu podelili već su je investirali u preduzeće, a celokupna dobit koju su akcionari investirali u preduzeće je iznosila 80 miliona evra. Država je u tom trenutku Preduzeću za puteve dugovala između 100 i 200 miliona evra, pri čemu su akcionari pod prinudom oprostili 40 miliona evra kamate na dug. Kredit je blagovremeno i uredno bio prijavljen Narodnoj banci Srbije i vraćen je u ugovorenom roku. Ni u jednom segmentu tog poslovanja nisu prekšene ugovorne obaveze niti je kamata bila nezakonita, a samim tim nije bio povređen nijedan propis, te shodno tome nema ni izvršenog krivičnog dela što je uslov za postojanje i utvrđivanje krivične odgovornosti. U optužnici su Miroslav Mišković i njegov sin optuženi da su odgovorna lica za poslovanje koje je tužilaštvo ocenilo kao nezakonito, iako nijedan relevantan dokaz koji su predočili sudu tu tvrdnju iz optužnice i ne potvrđuje. Pod uticajem izvršne vlasti tužilaštvo je zanemarilo važnu činjenicu da vlasnik i akcionar stranog preduzeće nemaju niti mogu da imaju svojstvo odgovornog lica. Kako je onda moguće da neko bude optužen a da nije učinio ma kakvo kažnjivo delo?
Imajući u vidu da Srbija svoje zakonodavstvo mora efikasno da reformiše i uskladi sa zakonodavstvom Evropske unije dolazimo do zaključka da dela koja se optuženom Miroslavu Miškoviću stavljaju na teret (iako tužilaštvo za to nema nijedan dokaz) predstavljaju zaostavštinu socijalističkog zakonodavsta koje i dalje važi kod nas, ali je na klimavim nogama jer Evropska unija traži da Srbija hitno pronađe način da to reši adekvatnim izmenama u duhu evropskog zakonodavstva. Tu se pre svega misli na krivična dela zloupotreba službenog položaja i zloupotreba odgovornog lica, a koja dela su propisana čl. 359. i 234. Krivičnog zakonika Republike Srbije. Krivično delo zloupotrebe službenog položaja izvršna vlast skoro uvek koristi kao argument za podizanje političkih optužnica protiv političkih oponenata i onih koje ona oceni kao nepodobne. Vučić je dokazao da instrumentalizacijom sudske vlasti svoje čuva od krivične odgovornosti a one druge politički progoni nedopuštenim pritiskom na pravosudne organe Republike Srbije.
Ovaj deo je jako važan za otvaranje poglavlja 23 u procesu pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. U poslednjoj rezoluciji koju je Evropski parlament usvojio u vezi napretka Srbije u pridruživanju Evropskoj uniji u članu 37. Rezolucije konstatovano je da Srbija ima veliki problem kada je krivično zakonodavstvo u pitanju, posebno u delu krivične odgovornosti preduzetnika u privatnom sektoru. Osim dnevnog lista Danas nijedan drugi medij se time nije bavio. A i kako bi kada su u službi režima a ne u službi utvrđivanja istine i objektivnog izveštavanja. Evropska unija zahteva da se prekinu svi krivični postupci protiv privatnih preduzetnika koji su optuženi za zloupotrebu službenog položaja jer su njeni organi detaljnim analizama utvrdili da su te optužnice plod političkog revanšizma a ne plod objektivno sprovedene istrage.
U ovom montiranom krivičnom postupku štetu trpe ne samo optuženi i njihova preduzeća već i budžet Republike Srbije, koji će posebno pretpeti štetu ako u budućnosti bude doneta pravnosnažna oslobađajuća presuda. Svako lice koje je nezakonito lišeno slobode, nakon pravnosnažne oslobađajuće presude može da potražuje naknadu štete u redovnom parničnom postupku, a praksa je pokazala da se za jedan dan nezakonitog boravka u pritvoru dosuđuje oko 100 evra + naknada nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda. Sami računajte.  Miroslav Mišković je u pritvoru proveo 7,5 meseci a Ustavni sud je ocenio da je taj pritvor bio neustavan i nezakonit, kao i ograničenje slobode kretanja optuženom oduzimanjem putne isprave – pasoša. Zbog vođenja krivičnog postupka protiv optuženog Miroslava Miškovića račun kompanije je blokiran, tačnije oko 45 miliona evra. Treba napomenuti da je i jemstvo koje je dao optuženi Miroslav Mišković u iznosu od 12 miliona evra izgubilo vrednost od 1 milion evra zbog kursa dinara. A posebno treba imati u vidu štetu (izgubljena dobit) koju trpe kompanije i zaposleni uvek kada direktor biva uhapšen ili procesuiran. Ta šteta se prevashodno ogleda u gubitku poslovnog ugleda u zemlji i inostranstvu, što rezultuje gubitkom profita zbog smanjenog obima poslovanja i nemogućnošću zaključivanja novih poslovnih ugovora. U slučaju da optuženi Miroslav Mišković pravnosnažno bude oslobođen (dokazi idu u tom smeru ali ne i želja izvršne vlasti), Srbija će biti dužna da mu isplati višemilionski iznos zbog nezakonitog postupanja njenih organa. U slučaju takvog epiloga, da li će neko zbog smanjenjea budžetske aktive u svrhu dobijanja izbora zaista odgovarati? Budite sigurni da neće jer Srbija nije pravna već partokratska država.
State Department je u svom godišnjem izveštaju za 2014. godinu a u vezi poštovanja ljudskih prava naveo da su optuženom Miroslavu Miškoviću povređena ljudska prava iz razloga jer je pritvor koji mu je nekoliko puta produživan bio neosnovan, te da je postupak protiv optuženog Miroslava Miškovića politizovan što je u potpunoj suprotnosti sa evropskom praksom i da ozbiljno ugrožava nezavisnost srpskog pravosuđa. U izveštaju se posebno navodi da je pritvor optuženom Miroslavu Miškoviću bio produživan ne samo protivno pozitivnim propisima Republike Srbije već i protivno stavu koji je Evropski sud za ljudska prava zauzeo po ovom pitanju, a to je da pritvor mora da bude ne samo zakonit, već i opravdan i razuman. Posebna pažnja usmerena je na visok stepen korupcije u srpskom pravosuđu i nedopušten uticaj izvršne vlasti na rad pravosudnih organa, što je posebno objašnjeno kroz slučaj sudije Vučinića.
Primer sudije Vučinića pokazuje kako prolaze oni koji imaju legitimitet i rade po slovu zakona a ne po diktatu vlasti.
Ako je jedan sudski proces u službi dobijanja izbora, onda je opravdano sumnjati da će i sudska odluka biti politička. Ako državni vrh Srbije sprovodi torturu nad malobrojnim poštenim sudijama koji presuđuju na osnovu dokaza, a ne po njihovom diktatu, kako onda da se nadamo da će u konkretnom postupku biti doneta zakonita a ne revanšistička i politička odluka?
Sudija Vučinić je primenjujući slovo zakona u okvirima ovlašćenja, doneo rešenje kojim je odlučio da se optuženom Miroslavu Miškoviću vrati pasoš, a iz razloga jer nije postojao zakonski osnov da mu se pasoš ne vrati. Sudija je postupio časno, ne obazirući se na želje premijera, ministra pravde i predsednika suda. To je sa aspekta zakona potpuno ispravna odluka sudije Vučinića, ali odluka zbog koje je trpeo monstruozne pritiske sa "vrha".
Miroslav Miškovič je već u momentu lišenja slobode po nalogu državnog vrha uz zdušnu podršku režimskih novinara bio oglašen krivim, iako niko nije kriv dok se suprotno ne dokaže (načelo prezumpcije nevinosti). Sudija Vučinić se obratio pritužbom Visokom savetu sudstva zbog pritisaka koje trpi od predsednika Višeg suda u Beogradu Aleksandra Stepanovića, kao i zbog toga jer je smenjen sa dužnosti predsednika Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu. Visoki savet sudstva je pritužbu sudije Vučinića ocenio kao neosnovanu.
Nakon toga, predsednik Višeg suda u Beogradu Aleksandar Stepanović podnosi disciplinsku prijavu Visokom savetu sudstva protiv sudije Vučinića, a koju prijavu je VSS ocenio osnovanom. Na sve to, nadovezao se ministar pravde Nikola Selaković koji je javno kritikovao rad sudije Vučinića u postupku protiv optuženog Miroslava Miškovića, a kojim istupanjem je ministar na nesumnjiv način presudio sudiji Vučiniću i prekoračio granice objektivnosti i formalnih ovlašćenja jer nije smeo da komentariše sudski postupak. Nakon sprovedenog disciplinskog postupka VSS je izrekao javnu opomenu sudiji Vučiniću samo zato jer je u medijima izjavio da se strogo pridržavao zakona i procedure kada je odlučio da optuženom Miroslavu Miškoviću vrati pasoš. Nakon toga je sudija Vučinić sklonjen sa mesta postupajućeg sudije u krivičnom postupku koji se vodi protiv optuženog Miroslava Miškovića.
Sudija Vučinić je postao personifikacija dostojanstva, hrabrosti i zakonitog postupanja bez obzira na pritiske režima koji na sve načine pokušava da održi u životu optužnicu koja pravno nije utemeljena.
Ovo nije usamljen primer. U skorijoj prošlosti smo imali situaciju da je advokat Andreja Vučića, brata premijera, podneo zahtev za izuzeće postupajućeg sudije navodeći da sudija odugovlači sa postupkom. Javnost o tom postupku ne zna mnogo jer se drži pod velom tajne ali se opravdano sumnja da je zahtev advokata brata premijera samo pro forme napisan i da je direktno premijer preko predsednika Privrednog suda u Beogradu uklonio postupajućeg sudiju i postavio sudiju koji će rukovoditi postupkom kako bi kasnije verovatno doneo odluku po želji braće Vučić. Spor se vodi oko navodnog falsifikovanja lične karte Andreja Vučića iako svako pametan zna da je to izmišljeno u cilju zaštite fantomske firme nedodirljivog brata. S obzirom da je predmet dodeljen novom sudiji u rad to podrazumeva da postupak kreće iznova i to ne pre novembra, što znači da motiv nije bio ubrzanje postupka nego ispunjavanje Vučićevih želja. Taj primer predstavlja pravni presedan i potvrdu vladavine bezakonja.
Jelisaveta Vasilić, članica Saveta za borbu protiv korupcije za dnevni list „Danas“ je izjavila da je veza između politike i pravosuđa upravo predsednik suda, kao i da predsednici sudova predstavljaju produženu ruku politike.
Podsetimo se izjave Vučića koja je objavljena u dnevnom listu „Politika“ da bi puštanje Miroslava Miškovića bio njegov lični poraz. Iz takve izjave proizlazi da se Mišković mora osuditi samo da Vučić ne bi doživeo nervni slom. Prejudiciranje ishoda krivičnog postupka od strane premijera je dokaz da pravosuđe u Srbiji nije nezavisno od izvršne vlasti, ali je očigledno često nezavisno od zakona.
Ako se pitate zašto postupak traje više od dve i po godine, odgovor je zato što nema dokaza koji bi potvrdili političku optužnicu sa jedne strane, a sa druge strane Vučić u novoj predizbornoj kampanji treba da ovaj postupak još jednom zloupotrebi kako bi nastavio da teroriše državu i društvo. U Srbiji vlada pravno nasilje koje podrazumeva politički populizam i političke kvalifikacije iznad pravnih argumenata i pravnih kvalifikacija.
Da li je pravna država ona država u kojoj se na najbrutalniji način krše ljudska prava okrivljenih? Da li je pravna država ona država u kojoj se neko hapsi samo da bi se dobili izbori, a onda se postupak razvlači zbog nedostatka dokaza? I na kraju, da li je pravna država ona država u kojoj se disciplinski kažnjavaju oni koji sude po zakonu a onda se protežiraju partijski pioni koji sude po naređenju političkih moćnika? Naravno da nije.
Ako je Miroslav Mišković mogao da završi iza rešetaka samo zato što je Aleksandru Vučiću trebala žrtva za osvajanje vlasti, sledeći put u Miškovićevoj koži može da se nađe svako od nas samo zato jer javno kritikujemo Vučićevu nesposobnost da vodi državu odnosno njegov urođeni talenat da od države pravi mulj u kojem on pliva kao devedesetih a mi gladujemo i unesrećeni i osiromašeni tumaramo u mraku, zabrinuti da li ćemo dočekati novo jutro. Možda vam jednog dana zazvoni telefon a sa druge strane žice čujete Nikolu Petrovića.

Markus Loning je u svom tekstu "Vladavina prava kao preduslov za članstvo Srbije u EU" napisao sledeće:  "U jednom od najupečatljivijih slučajeva, optužnica protiv Miroslava Miškovića nameće brojna pitanja. Da li je poštovana proporcionalnost u vezi sa njegovim višemesečnim pritvorom pre suđenja i zabrani napuštanja zemlje? Zbog čega je sudija, koji je privremeno vratio Miškovićev pasoš, odjednom smenjen? Zbog čega se na meti našao jedan čovek, a da drugi nisu sistematski ispitani? Koja je uloga politike u ovom slučaju, koji se zbog svog značaja smatra suđenjem koje će poslužiti kao primer za budućnost?" Link celog teksta http://www.miroslavmiskovic.rs/vladavina-prava-kao-preduslov-za-clanstvo-srbije-u-eu/#more-4280