Slučaj sudije Vučinića

Primer sudije Vučinića pokazuje kako prolaze oni koji imaju legitimitet i rade po zakonu, a nisu u službi režima.

Ako je jedan sudski proces u službi dobijanja izbora, onda je opravdano sumnjati da će i sudska odluka biti politička. Vučić je dobio izbore obmanjujući narod da će se boriti protiv organizovanog kriminala, a svoju tvrdnju je odmah realizovao hapšenjem Miroslava Miškovića. Reakcija naroda je bila "Svaka čast Vučiću". Ako državni vrh Srbije sprovodi torturu nad malobrojnim poštenim sudijama koji presuđuju na osnovu dokaza, a ne po njihovom diktatu, kako onda da se nadamo da će u konkretnom postupku biti doneta zakonita a ne revanšistička i politička odluka?

Sudija Vučinić je primenjujući slovo zakona, doneo rešenje kojim je odlučio da se okrivljenom Miroslavu Miškoviću vrati pasoš, a iz razloga jer nije postojao zakonski osnov da mu se pasoš ne vrati. Sudija je postupio časno, ne obazirući se na želje premijera, ministra i predsednika suda. To je sa aspekta zakona potpuno ispravna odluka sudije Vučinića, ali odluka zbog koje je trpeo monstruozne pritiske sa "vrha".

Okrivljeni Miroslav Miškovič je već u momentu lišenja slobode od strane državnog vrha uz zdušnu podršku režimskih novinara bio oglašen krivim, iako niko nije kriv dok se suprotno ne dokaže (načelo prezumpcije nevinosti). Sudija Vučinić se obratio pritužbom Visokom savetu sudstva zbog pritisaka koje trpi od predsednika Višeg suda u Beogradu, Aleksandra Stepanovića, kao i jer je smenjen sa dužnosti predsednika Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu. Visoki savet sudstva je pritužbu sudije Vučinića ocenio kao neosnovanu.

Nakon toga, predsednik Višeg suda u Beogradu, Aleksandar Stepanović, podnosi disciplinsku prijavu Visokom savetu sudstva protiv sudije Vučinića, a koju prijavu je VSS ocenio osnovanom. Na sve to, nadovezao se ministar pravde, Nikola Selaković, koji je javno kritikovao rad sudije Vučinića u postupku protiv Miroslava Miškovića, a kojim istupanjem je ministar na nesumnjiv način u javnosti presudio sudiji Vučiniću i prekoračio granice objektivnosti i formalnih ovlašćenja, tako što je komentarisao sudski postupak. Nakon sprovedenog postupka, VSS je izrekao javnu opomenu sudiji Vučiniću samo zato jer je u medijima izjavio da se strogo pridržavao zakona i procedure kada je odlučio da Miškoviću vrati pasoš.

Jelisaveta Vasilić, članica Saveta za borbu protiv korupcije, je u slučaju sudije Predraga Vasića izjavila da je veza između politike i pravosuđa upravo predsednik suda, kao i da predsednici sudova predstavljaju produženu ruku politike.

Podsetimo se izjave Vučića da će puštanje Miškovića biti njegov lični poraz. Iz takve izjave proizlazi da se Mišković mora osuditi samo da Vučić ne bi doživeo nervni slom. Takvo prejudiciranje ishoda krivičnog postupka je dokaz da pravosuđe u Srbiji nije nezavisno od izvršne vlasti, ali je očigledno često nezavisno od zakona.

Da li je pravna država ona država u kojoj se na najbrutalniji način krše ljudska prava okrivljenih? Da li je pravna država ona država u kojoj se neko hapsi samo da bi se dobili izbori, a onda se postupak razvlači zbog nedostatka dokaza? I na kraju, da li je pravna država ona država u kojoj se disciplinski kažnjavaju oni koji sude po zakonu a onda se protežiraju partijski pioni koji sude po naređenju političkih moćnika?