(NE)USTAVNI SUD

Kada se govori o sudskoj vlasti, ne može se ozbiljno diskutovati bez fokusiranja na očigledne anomalije srpskog pravosuđa. One su oličene u korupciji, nepotizmu, uticaju i pritisku izvršne vlasti na nosioce sudijskih i tužilačkih funkcija, nedostojnosti sudija i neefikasnosti u rešavanju pravnih sporova.

Ustavni sud je po slovu Ustava najviša sudska instanca (Ustavni sud je i iznad Vlade i zakonodavnog tela) i kao takav bi morao da bude brana bezakonju i garancija zaštite ljudskih prava i sloboda.

Međutim, u Srbiji je Ustavni sud produžena ruka izvršne vlasti kao i svi drugi sudovi, što nesumjivo doprinosi pravnoj nesigurnosti ali i velikom podrivanju tj. nepoštovanju ljudskih prava. Uticaj politike na Ustavni sud je ogroman, pa je tako svaka odluka Ustavnog suda na neki način instruisana od režima i u skladu sa političkim aspiracijama onih koji su na vlasti. Država u kojoj Ustavni sud svoja ustavna ovlašćenja zloupotrebljava a zakon primenjuje selektivno u dosluhu sa režimom, nije pravna već kabadahijska država.

Ustavni sud je dužan da o ustavnim žalbama odlučuje hitno (po nekim statistikama u Ustavnom sudu se nalazi oko 15 000 nerešenih ustavnih žalbi), bez odugovlačenja, štiteći interese podnosilaca ustavnih žalbi jer se radi pre svega o povredjenim ljudskim pravima, te bi Ustavni sud morao ekspeditivno i ažurno da otkloni štetne radnje i spreči dalje povređivanje ljudskih prava. Nažalost, Ustavni sud neretko opstruiše postupak po ustavnim žalbama (opet po direktivi izvršne vlasti), kako bi se sprečila posledica (ne)zakonite odluke a to je u većini slučajeva podnošenje predstavke Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu jer je uslov za dopuštenost predstavke odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi odnosno da su iscrpljena sva nacionalna pravna sredtsva. S obzirom koliko država Srbija ne mari za poštovanjem ljudskih prava njenih građana, a tu pre svega mislim na nezakonito postupanje državnih organa, jasno je da je Ustavni sud brana tj. prepreka uspostavljanju pravne države i vladavine prava.

Ustavni sud je personifikacija uniženog, očerupanog i korupcionaškog srpskog pravosuđa. Ustavni sud ne pokazuje nikakvu otpornost na uticaj izvršne vlasti pa se stoga ne može smatrati nezavisnim , a iz čega nedvosmisleno proizlazi da je Ustavni sud kao takav investicija vlasti radi zaštite njenih interesa, a ne investicija u cilju uspostavljanja pravne države koja bi imala nezavisno i efikasno pravosuđe, sposobno da bez političkih uticaja na zakonit način sankncioniše učinioce ma kakvog kažnjivog dela. Mi na delu imamo pravno nasilje.

Korupcija u srpskom pravosuđu je ukorenjena duboko a političkim partijama to i odgovara. U svim dosadašnjim političkim kampanjama videli ste da nijedna partija kao primaran zadatak sebi nije postavila reformu pravosuđa, koja bi za rezultat imala potpunu nezavisnost u radu pravosudnih organa, transparentan izbor nosilaca sudiijskih i tužilačkih funkcija kao i efikasnost u vođenju sudskih postupaka. Političke kampanja se svode na obećavanje radnih mesta, podsticaj proizvodnje, velike investicije iz inostranstva, stabilnost dinara, smanjenje cene struje, šanse za mlade, veće penzije, itd. I sve to zvuči lepo, neophodno je ali kada predstavnici političkih partija o tome govore, radi se isključivo o praznim pričama, floskulama i metodama kako dobiti više glasova od konkurenata i oponenata, odnosno kako bolje i više lagati.

Pravosuđe je važno za funkcionisanje jednog sistema, i na osnovu stanja u pravosuđu se najbolje oslikava celokupno stanje u državi. Situacija u Srbiji je alarmantna i dramatična. Ustav RS kao najviši pravni akt propisuje sudsku vlast kao nezavisnu u odnosu na druge dve grane vlasti, a to su zakonodavna i izvršna vlast. Ustav obavezuje na poštovanje svega što je u njemu sadržano, bez selekcije i privilegija. I radnik i poslodavac, i glasač i političar, i stari i mladi, i studenti i đaci, moraju da ga poštuju. To nije toliko teško, ali je u Srbiji očigledno nemoguće. Razloga je više, ali ključan jeste nedostatak političke volje da se Ustav poštuje i shodno tome pravosuđe reformiše. Ponovo dolazimo na ono što je već napisano, a to je da nijednom političaru ne odgovara pravosuđe koje radi u interesu prava i pravde, već im odgovara partijsko pravosuđe koji oni u svakom momentu kontrolišu i instrumentalizuju u zavisnosti od ličnih i političkih potreba, kao npr. zataškavanje kriminalnih afera u kojima učestvuju ili su učestvovali.  Zbog toga nikada u političkim kampanjama nećete čuti strategiju kako reformisati pravosuđe, učiniti ga efikasnijim i kako povratiti poverenje građana u pravosuđe koje je poljuljano njegovim višedecenijskim srozavanjem.

Ustavni sud je doneo odluku da smanjenje penzija na osnovu Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija nije neustavno uz besmislenu argumentaciju da se radi o svrsishodnim ekonomskim merama u cilju očuvanja ekonomske stabilnosti. Takvo obrazloženje je identično Vučićevom. Nemojte da se čudite jer su sudije Ustavnog suda birane isključivo po kriterijumu lojalnosti i partijske podobnosti, pa su u obrazloženjima tog suda inkorporirane reči premijera Vučića. Sudije Ustavnog suda su portparoli izvršne vlasti koje mi skupo plaćamo. Zaista surovo i opasno.

Krenimo redom.

Penzija je imovinsko pravo i spada u pojam mirnog uživanja imovine kako po Ustavu Republike Srbije tako i po Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ali penzija je i lično pravo što proizlazi ne samo iz Ustava već i iz Evropske socijalne povelje. 

Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija je sam po sebi sporan i štetan. Prvo, u sebi sadrži reč "privremeno". Znamo da je on počeo sa primenom u novembru 2014. godine ali se ne zna kraj njegove primene, a to može da traje godinama a trajaće najmanje dok je Vučić na vlasti. Pogotovo sada kada je Ustavni sud aminovao pljačkanje penzionera, pravdajući to brižnim osećanjima Vučića koji odgovorno vodi računa o ekonomskoj stabilnosti države.

Ustav Republike Srbije u članu 97. tačka 8. propisuje da prava korisnika penzije reguliše jedan sistemski zakon a to je Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Problem je što Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija kao sporedni zakon suspenduje sistemski zakon na određeno vreme, ne zna se do kada jer nije određen rok njegovog važenja. Sam naziv tog Vučićevog zakona implicira da se propisuje način isplate penzija, tj. da li se penzije isplaćuju preko važećeg računa u banci ili tako što poštar donosi na kućnu adresu. Tim Zakonom o privremenom uređivanju načina isplate penzija se zapravo uređuje smanjenje penzija kojim je grubo povređeno imovinsko pravo kao jedno od osnovnih ljudskih prava, a što je rezultovalo i smanjenjem dostignutog nivoa ljudskih prava. Napominjem da je smanjenje dostignutog nivoa ljudskih prava zabranjeno članom 20. Ustava Republike Srbije.

Iako u pravnoj teoriji postoji  i shvatanje da ekonomska i socijalna prava ne spadaju u korpus ljudskih prava, već samo građanska i politička prava, naš Ustav socijalna i ekonomska prava svrstava u korpus ljudskih prava pa je Ustavni sud morao da se drži slova Ustava prilikom odlučivanja, ali nažalost sudije su vodile računa o političkim potrebama premijera Vučića, besomučno kršeči Ustav, a takvim nedopuštenim ponašanjem su ugorzili ustavni poredak Republike Srbije.

U hijerarhiji pravnih akata odmah iza Ustava a iznad zakona se nalaze ratifikovane međunarodne konvencije. Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija je u direktnoj koliziji sa Evropskom socijalnom poveljom koja je po pravnoj snazi iznad svih zakona pa tako i ovog neustavnog Vučićevog zakona. Ipak moram da ga kvalifikujem da je neustavan jer političku odluku Ustavnog suda ni kao čovek a ni kao pravnik ne mogu da poštujem, jer istu smatram sramnom i iznuđenom. 

U Evropskoj socijalnoj povelji koju je naša zemlja ratifikovala 2009. godine, a kojom ratifikacijom je ta povelja postala sastavni deo domaćeg zakonodavstva, piše: "Svaka država potpisnica je dužna da svoj sistem socijalne sigurnosti održava na zadovoljavajućem nivou i da ga postepeno podiže na viši nivo."

Primenom Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija se socijalna sigurnost nije održala na zadovoljavajućem nivou niti je podignuta na viši nivo, već su penzije smanjene i time je ugrožena socijalna sigurnost penzionera. Ustavni sud je prilikom odlučivanja po instrukcijama izvršne vlasti grubo zanemario kako Ustav tako i ratifikovanu Evropsku socijalnu povelju.

Poslednjim izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju je predviđeno da će se penzije dva puta godišnje usklađivati sa troškovima života, ali očigledno se radi o političkom i bezobzirnom triku Aleksandra Vučića jer iako troškovi života iz dana u dan enormno rastu (cene osnovnih životnih namirnica, poskupljenje struje, itd.), penzije se ne povećavaju niti će moći da se povećaju sve dok je na snazi Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija za koji se Ustavni sud izjasnio da je u skladu sa Ustavom, iako je apsolutno neustavan kako po Ustavu tako i po ratifikovanim međunarodnim konvencijama. A to privremeno znači da mu se kraj ne nazire. Na delu imamo trijumf sile i nepravde. Odluka Ustavnog suda je politički pamflet Srpske napredne stranke.

Umanjenje onako kako je dato (linerano uz izuzetke) ne pretpostavlja različit način obračuna penzija, već jednostavno njihovo umanjenje nakon što su obračunate prema važećem sistemskom zakonu. Umanjenjem koeficijenta, izostavljanjem godina staža i slično - moglo se doći do realnih parametara, koji bi pogodili sve penzionere. Korektivni element bi tada bio uvođenje nove minimalne penzije - imali bismo iste uštede kao ovim nebuloznim i nakaradnim rešenjem, a bilo bi daleko ispravnije. Penzije su se mogle smanjiti i pro futuro, za buduće penzionere, izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Ništa od toga nije urađeno jer "gospoda" iz SNS nema pojma kako pravni sistem funkcioniše, a Ustavni sud im je sada dao za pravo da eksperimentišu i u drugim oblastima i na drugim zakonima, što je katastrofa.

Pri tome, valja podsetiti da Ustavni sud ovim nije rešio pitanje nedostatka novih rešenja kojima se umanjuje penzija - dakle, vođenje upravnog spora kao i parnice za naknadu štete i dalje ostaje opcija, jer se osim nezakonitosti smanjenja penzija ukazuje i potpuno odsustvo pravnog osnova isplate penzija u umanjenom iznosu - svaka penzija je individualno pravo i ne može se njen iznos individualno odrediti zakonskim aktom a da se pri tome ne uskladi pojedinačno rešenje. Drugim rečima, zakon određuje samo elemente za obračun penzije, koji proizvodi dejstvo tako što PIO fond kao nadležan organ za utvrđivanje visine penzije o tome donese rešenje. Na rešenje se onda može žaliti, pa nakon toga pokrenuti upravni spor. Sporni zakon naravno ni ne pominje tako nešto, jer oni koji su ga pisali nisu imali dovoljno znanja da to i uoče. Tako da nema ni prava na delotvoran pravni lek. 

Takođe, smanjiti nekome penziju a nekome ne, pri tome se vezati za potpuno apstraktan iznos od 25.000 dinara  (kojii je viši od minimalne zarade) je diskriminatoski - pa se i tu krše Ustav, zakoni i ratifikovani međunarodni dokumenti.

Ako očekujete da će nadležni tužilac ili Ustavni sud reagovati povodom pljačkaškog projekta Beograd na vodi, zbog neustavnog lex specialis-a kojim su kockarnice i tržni centri dobili status opšteg dobra, zbog suspendovanja domaćeg zakonodavstva kao i zbog zaključivanja međudržavnog sporazuma po kom je investitor iznad suvereniteta države a pravni poredak Srbije u potpunosti pogažen, onda ponovo pročitajte ovaj tekst.

Ako i dalje verujete u bolji život 2016. godine, onda vam je dobro.

           

Ako ste razumeli da Ustavni sud štiti beščašće i bezakonje, onda vam nije dobro jer ste svesni i zabrinuti.