Markus Loning o vladavini prava kao jednog od preduslova za članstvo Srbije u EU.

Markus Löning

"Iskustvo sa poslednje dve runde razgovora o proširenju pokazuje koliko je važno da kandidatima za pristupanje EU bude dato dovoljno vremena i podrške za uspostavljanje istinske vladavine prava. I dalje se borimo s posledicama loše sprovedenih pravnih reformi.

Zbog čega je vladavina prava presudna? Zaštita ljudskih prava je u samom središtu vrednosti EU. Ljude koji žive u Evropskoj uniji štiti država i njene institucije. Iako to ne funkcioniše svuda u potpunosti, nivo zaštite je veoma visok na globalnom nivou. Vladavina prava, koja za cilj ima zaštitu pojedinca, predstavlja institucionalno sprovođenje zaštite građanskih sloboda. Činjenica da toliko ljudi trenutno dolazi u zemlje EU iz oblasti Bliskog istoka, bežeći od građanskog rata, je u velikoj meri povezana sa ovim. Oni znaju da u EU mogu da pronađu pravu zaštitu.

Međutim, vladavina prava podrazumeva više od primene zakona i samostalnih i efikasnih institucija. Suština vladavine prava leži u nezavisnom pravosuđu, jednakosti pred zakonom, doslednim tumačenjem zakona od strane administracije i zaštiti medijske slobode – a sve to mora da podržava i društvo u celini. Parlament bi trebalo da štiti ove vrednosti sa ubeđenjem, kao i sve političke partije. Ovo je jedan od razloga zbog čega je veoma važno da postoji podrška široke javnosti i političara u zemljama kandidatima za pristupanje EU.

Evropska Unija bi stoga trebalo da pokrene pregovore o pristupanju sa Srbijom, počevši od poglavlja 23 i 24 o vladavini prava. Godine 2012. Evropska komisija usvojila je ovu novu strategiju u svom pristupu ka pridruživanju, nakon prethodnih iskustava sa proširenjem. Srbija je prvi kandidat za pristupanje prema kome će biti primenjena nova strategija, a ovaj stav je i izričito podržan u Bundestagu.

Otvaranjem ovih poglavlja utvrdiće se ciljevi reforme i Srbija će dobiti neophodnu tehničku i finansijsku pomoć za sprovođenje reformi. Pregovori, koji uključuju i ostala poglavlja, potrajaće nekoliko godina. Poglavlje o vladavini prava trebalo bi da ostane otvoreno sve do zaključenja pregovora, zato što je Srbiji potrebno vreme, ali i pritisak, da uskladi svoj pravosudni sistem i vladavinu prava sa EU standardima. Prilikom ratifikacije pristupanja Srbije, nemački i Evropski parlament će pažljivo razmotriti ovo pitanje.

Srbija je ostvarila izvestan napredak i nada se da će prva poglavlja otvoriti do kraja godine. Međutim, postoji dobar razlog zbog čega Evropska komisija još nije odobrila predloženi akcioni plan o ovim glavnim poglavljima. Srbija mora značajno da poveća napore i da bude mnogo ozbiljnija u tom pogledu. Nekoliko sudskih postupaka koji su u toku u Srbiji, dovode u pitanje nezavisnost pravosuđa.

Uspešna borba protiv korupcije u pravosuđu i administraciji su među najvažnijim preduslovima za funkcionisanje ustavne države. Jedno od nerešenih pitanja je i dalje član 234 Krivčnog zakona Republike Srbije. Umesto vođenja sudskih procesa u skladu sa  vladavinom prava, neodređena formulacija ovog člana Zakona o „zloupotrebi od strane odgovornog lica“  trenutno dozvoljava proizvoljne presude i politički uticaj. Ovaj član je do sada doveo do toga da je podignuto preko 2000 optužnica protiv 4000 lica. U više navrata EU je apelovala na Srbiju da preformuliše ovaj član i učini ga preciznijim.

U jednom od najupečatljivijih slučajeva, optužnica protiv Miroslava Miškovića nameće brojna pitanja. Da li je poštovana proporcionalnost u vezi sa njegovim višemesečnim pritvorom pre suđenja i zabrani napuštanja zemlje? Zbog čega je sudija, koji je privremeno vratio Miškovićev pasoš, odjednom smenjen? Zbog čega se na meti našao jedan čovek, a da drugi nisu sistematski ispitani? Koja je uloga politike u ovom slučaju, koji se zbog svog značaja smatra suđenjem koje će poslužiti kao primer za budućnost?

Drugi primer je sumnjiva primena pravosudnih instrumenata u slučaju zaštitnika građana Saše Jankovića. On istražuje navodno protivzakonite radnje tajnih vojnih službi protiv pojedinačnih političkih aktivista i političara. Ministar odbrane i većina članova vlade odbijaju da mu pruže informacije na koje ima pravo, pa samim tim podrivaju njegova prava. On se iznenada našao na udaru medijskih napada zasnovanih na smrti njegovog prijatelja pre dvadeset godina. Kratak vremenski okvir ovih događaja je razlog za sumnju jer je klevetanje politički nepodobnih ljudi popularan instrument u autoritarnim režimima. Nijedan kandidat za pristupanje EU ne bi trebalo da bude pod takvom sumnjom.

Tu su i pitanja u vezi sa slobodom štampe. Premijer Vučić javno je napao nezavisnu novinarsku mrežu BIRN, koju sufinansira EU, kada je ona objavila tvrdnje o podmićivanju u njegovoj vladi u slučaju dodele javnih ugovora. Dvanaest nevladinih organizacija je u pismu podržalo novinare ove mreže i optužilo vladu da je zapravo prekinula borbu protiv korupcije.

Članstvo u EU pruža priliku da se situacija na zapadnom Balkanu dugoročno stabilizuje. Ne treba podsećati na ratove na teritoriji bivše Jugoslavije. Dolazak ogromnog broja izbeglica ovih dana ponovo pokazuje kako sve što se dešava na Balkanu direktno utiče na sadašnje članice EU. Politička i ekonomska dezintegracija, kao što je ona u Makedoniji, povećava opasnost od nestabilnosti, migracija i od oružanog sukoba. Inertnost nije opcija, a takođe bi bila štetna po Nemačku.

Međutim, stabilizacija će biti efikasna samo ako EU bude sprovodila svoje uslove rigorozno, dosledno i uz neophodnu podršku. To podrazumeva dobrosusedsku saradnju na Balkanu, kao i intenzivnu borbu protiv korupcije i korenitu reformu pravosuđa.

U drugim balkanskim državama videli smo da su borba protiv korupcije i reforma pravosuđa bile dobro započete, ali kasnije nisu ozbiljno sprovedene. Ne možemo dopustiti da se ovo ponovo dogodi i u Srbiji."

Markus Loning

Objavljeno u nemačkom listu Suddeutsche Zeitung

Moj komentar na tekst:

Odličan fenomenološki pristup i odlična zapažanja cenjenog autora, odnosno apostrofiranje ključnih problema koje Srbija mora efikasno da reši na putu evropskih integracija. Kao što vidimo iz priloženog, najveći problem i kamen spoticanja na tom putu jeste pravosuđe koje je instrumentalizovano od strane izvršne vlasti, a šta za posledicu ima nepoštovanje ljudskih prava i sloboda koja su zajemčena i Ustavom ali i ratifikovanim međunarodnim konvencijama, kao što je Evropska konvencija o osnovnim ljudskim pravima i slobodoma, a koja je inkorporirana u naš pravni sistem, te kao takva predstavlja pravno obavezujući akt.

Slučaj gospodina Miroslava Miškovića je uzburkao ne samo domaću već i inostranu javnost, aktivirao mnoge domaće i inostrane stručnjake da se tim političkim i montiranim procesom ozbiljno pozabave. Postoje i drugi primeri, ali sučaj gospodina Miškovića je eklatantan primer mešanja izvršne vlasti u rad suda, nepoštovanja ljudskih prava okrivljenog, nepoštovanja načela prezumpcije nevinosti i nedopuštenog prejudiciranja ishoda krivičnog postupka. Ako je jedan krivični postupak pokrenut u cilju dobijanja izbora, onda je opravdano sumnjati da se taj postupak vodi ne kako bi se utvrdila istina i zaštitio pravni poredak, već kako bi Aleksandar Vučić skupljao političke poene. Politizacija krivičnog postupka protiv Miškovića ima za cilj da Vučić opstane na vlasti pod izgovorom da se bori protiv organizovanog kriminala i korupcije, iako u postupku do sada nije izveden nijedan inkriminišući dokaz protiv okrivljenog. Izjava premijera Vučića da će njegov lični poraz biti ako Mišković bude oslobođen, te progon sudije Vučinića koji je zakonito, nezavisno i nepristrasno postupao u postupku protiv okrivljenog Miroslava Miškovića je najbolji pokazatelj nepoštovanja nezavisnosti sudske vlasti odnosno uticaja izvršne vlasti na rad pravosudnih organa.

Drugi problem sa kojim se Srbija suočava jeste ogroman pritisak na medije, cenzura i gušenje slobodne reči, što nama nije nepoznato s obzirom da je sadašnji premijer u vreme najvećeg medijskog mraka i ubistava novinara bio ministar za informisanje. Čuje se samo reč onih koji pišu šta im Vučić naredi i takvim javnim istupanjima prekrajaju realnost i faktičko stanje, te pravdaju kriminal vlasti, a sve teži socijalni položaj građana predstavljaju kao uspeh i napredak onih koji ih za spinovanje i finansiraju. Posebno akcenat treba staviti na gušenje i zabranu istraživačkog novinarstva.

Slučaj gospodina Saše Jankovića, o kojem je i autor teksta pisao kao o velikom problemu sa kojim se srpsko društvo suočava, treba da bude opomena da ne smemo dopustiti da jedna od malobrojnih nezavisnih državnih institucija postane još jedna u nizu filijala izvršne vlasti. Gospodin Saša Janković je meta vlasti jer profesionalno i visokomoralno obavlja svoje dužnoti, isključivo poštujući zakonske norme. Problem je nastao baš onda kada je podneo krivične prijave protiv Andreja Vučića i Predraga Malog zbog napada na službena lica, te ukazao na prekoračenje ovlašćenja od strane VBA.

Očigledno svako ko ukazuje na anomalije i kriminal u državnim strukturama, biva targetiran i izložen linču, kako u medijima tako i u sudskim postupcima.