Politički proces u službi režima.

Politički proces u službi režima

Miroslav Mišković je u javnosti poznat kao privrednik - biznismen i vlasnik kompanije Delta holding koja i na domaćem ali i na inostranom tržištu godinama unazad ostvaruje zavidne poslovne rezultate, što nedvosmisleno potvrđuju ekonomski parametri i statistika. Pre dve i po godine postao je najvažniji Vučićev optuženik čije hapšenje je imalo za cilj da se zastraše svi oni koji nisu lojalni sadašnjem premijeru, a koji je instrumentalizujući pravosuđe montirao političku optužnicu.

Miroslav Mišković je poslovao u pravnom okviru koji je država postavila. Da li je taj pravni okvir dobar ili ne, nije odgovornost ni na nama a ni na Miškoviću već na nosiocima državnih funkcija. Ono što javnost zanemaruje jeste činjenica da je Miroslav Mišković uvek uredno plaćao porez državi bez bilo kakvih privilegija i popuštanja od strane poreskih organa. To znači da ni na koji način nije oštetio državni budžet već je dobrim poslovanjem i plaćanjem enormnog poreza koji je srazmeran ostvarenoj dobiti budžet Republike Srbije ojačao. Zašto je onda Miroslav Mišković trn u oku domaće populacije i javnosti a kojima istovremeno ne predstavlja problem kriminal Željka Mitrovića i nekih drugih koji ne samo da posluju nezakonito već i neplaćanjem poreza ili neurednim i sporadičnim plaćanjem minimalnih iznosa štete državni budžet a samim tim i utiču na ekonomsku (ne)moć države i njenih građana? Sprega premijera i Mitrovića se ogleda i u pinkizaciji i estradizaciji Srbije u svrhu političke promocije Vučića a sa druge strane kao kompenzaciju imamo opstrukciju krivičnog postupka protiv sina Željka Mitrovića koji je pregazio i usmrtio devojčicu. Kako stvari stoje, žrtva je kriva za sopstvenu smrt a Mitrović junior je savesni vozač. Para vrti gde burgija neće, a tužilaštva i sudovi rade kako Vučić hoće.

Miroslav Mišković je politički anatemisan od strane premijera Aleksandra Vučića, samo kako bi ovaj za sebe osigurao političke glasove lažima, spinovanjem i fiktivnom borbom protiv organizovanog kriminala. Facta, facta, non verba u Vučićevoj interpretaciji, očigledno pogrešnoj.

Krenimo redom bez predrasuda:

U predizbornoj kampanji 2012. godine Aleksandar Vučić, po običaju ekspert za dramu i teatralnost, počinje sa hajkom na Miroslava Miškovića preteći hapšenjem koje će da bude simbol njegove takozvane borbe protiv organizovanog kriminala. Nije slučajno odabrao Miroslava Miškovića jer je dobro proračunao da je Mišković u narodu omražen zbog bogatstva ali i neobjektivnog izveštavanja medija. Javnost je zanemarila efikasno poslovanje Delte, zapošljavanje nekoliko hiljada ljudi što je uticalo da se ekonomska slika u ovoj zemlji koliko toliko popravi i stabilizuje. Doprineo je mnogo više nego bilo koji političar u poslednjih deset godina. Mišković ne troši budžetski novac niti osiromašuje građane kao što to rade političari bez minimuma straha da će za to i odgovarati pred sudovima, jer u tim sudovima sede sudije lojalne trenutnom političkom establišmentu, uz nekoliko pozitivnih izuzetaka. Kada je usledilo hapšenje Miroslava Miškovića, njegovog sina i njegovih saradnika, javnost je svu pažnju usmerila na Vučićeve patetične konferencije za štampu i opštu euforiju koja je zavladala u posrnulom srpskom društvu. Tada je svaki drugi građanin verovao Vučićevom lažnom moralisanju ali ne i svojim očima. Tih dana ste na svakom javnom mestu, od ulica do gradskog prevoza, mogli da čujete hvalospeve o Vučićevom poštenju uz čuvenu rečenicu „Svaka čast Vučiću.“

Manjina je uvidela da se radi o bezočnom političkom marketingu iskusnog velikosrpskog šoviniste presvučenog u Evropejca. Svi znamo da su predizborne kampanje prljave i prepune optužbi, kao i da su građani u tim kampanjama sluđeni informacijama, navalentnošću partijaša, novim i starim lažima, demagogijama bez konkretnih predloga i rešenja.

Vučić je već tada prisvojio i podmitio mnoge medije, bio je siguran u svoju pobedu i poraz dotadašnjih predstavnika vlasti, pa se nije libio da svu medijsku pažnju eksploatiše za sebe i stranačke potrebe. Građani, bar velika većina, je verovala da je hapšenje Miroslava Miškovića šansa da im se povećaju plate i penzije pogotovo slušajući budućeg premijera kako ih sa setom u pogledu i drhtavim glasom ubeđuje da će kada on bude vladao svi živeti bolje a Mišković gore. Svaka čast Vučiću i dalje je odjekivalo svuda. Kao i po običaju prosečnom Srbinu televizijska propaganda sagori i ono malo upotrebljivih moždanih ćelija. A realnost je bila suprotna i bolna. Danas se posledice kabadahijskog vođenja države osećaju previše. Smanjila se euforija, ali se povećao strah. Iz straha ljudi donose pogrešne odluke i zaključke, naročito ako su egzistencijalno ugroženi i ucenjeni.

Tih dana nakon hapšenja Miroslava Miškovića u Srbiji je sve stalo, Vučić je sve podredio sebi, glavna vest je bilo hapšenje "omraženog biznismena", niko više nije pitao za plate i penzije a velika većina se poređala ispred glasačkih mesta kako bi Vučiću odala priznanje za, kasnije se ispostavilo lažnu borbu protiv organizovanog kriminala. Naravno borbe nema jer je organizovani kriminal skoncentrisan u Vladi Republike Srbije, a ne u Miškoviću ili nama.

Od momenta hapšenja Miroslava Miškovića pa do podizanja optužnice prošlo je više od pet meseci. Tužilaštvo za organizovani kriminal na čijem čelu je miljenik svih režima, tužilac Mirko Radisavljević, podiglo je optužnicu protiv Miroslava Miškovića, njegovog sina Marka, Mila Đuraškovića i osmoro njihovih saradnika zbog sumnje da su oštetili putarska preduzeća za 16,95 milijardi dinara a budžet Republike Srbije za  472 miliona dinara. Njima se na teret stavljaju krivična dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu kao i poreska utaja. Za ova krivična dela zaprećena je kazna do 10 godina zatvora. Međutim, zakonom je propisano da ukupna kazna mora biti manja od zbira pojedinačnih kazni, pa optuženima tako preti maksimalna kazna od 19,5 godina zatvora. Suđenje za „zločin“ bez dokaza.

Brojni pravni eksperti su se izjasnili da je postupak koji se vodi protiv Miroslava Miškovića pravno neosnovan, a institucije Evropske unije su nebrojeno puta oštrim tonom ukazale da je postupak ispolitizovan i da se vodi na način koji nije svojstven evropskim vrednostima a pre svega je u koliziji sa evropskim standardima vladavine prava. Posebno treba napomenuti da je optužnica bazirana na krivičnom delu koje ne postoji u evropskom zakonodavstvu kojem Srbija teži, a usklađenost domaćeg i evropskog zakonodavstva će biti od presudnog značaja za otvaranje poglavlja 23. Za sada nema ni naznaka da će to poglavlje biti otvoreno, što ukazuje da je srpsko pravosuđe korumpirano i politizovano. Stanje u pravosuđu najbolje oslikava i celokupno stanje u društvu. Bez efikasnog i nezavisnog pravosuđa nema ni društvenog napretka odnosno prosperiteta.

U optužnici je navedeno da je Miroslav Mišković zajedno sa Milom Đuraškovićem uticao na nezakonito uvećanje vrednosti akcija Preduzeća za puteve Niš. Mera Fond je 2006. godine kupio 47% akcija PZP Niš za 9 miliona evra. Nekoliko godina kasnije prodao za 25 miliona evra. Svedok iz Komsije za prodaju hartija od vrednosti, tačnije načelnica Dragica Mirčetić, je u toku postupka izjavila da je sve urađeno po zakonu. Na predlog odbrane tužilaštvo je odbilo ponuđene ekspertize domaćih i stranih stručnjaka koje potvrđuju da je poslovanje bilo legalno te da je optužnica politički pamflet Srpske napredne stranke. Nijedan pisani dokaz niti iskaz svedoka u dosadašnjem toku postupka nije inkriminišući za optuženog Miroslava Miškovića, a sud je po zakonu dužan da odlučuje samo u granicama izvedenih dokaza. Naravno, zakonske odredbe gube na značaju onog momenta kada izvršna vlast vrši pritisak na pravosudne organe da zanemare činjenične navode a istovremeno da zadovolje političke potrebe državnog vrha. Prema tome, putarska preduzeća nisu propala zbog Miroslava Miškovića već zbog nemara i nebrige države, odnosno Javnog preduzeća Putevi. Vodeća svetska firma Kroll iz Njujorka koja se bavi istraživanjem korporacija i rizika je nakon detaljno sprovedene istrage utvrdila da optuženi Miroslav i Marko Mišković nisu imali direktnu ulogu u vođenju poslovanja PZP Niš koja je dovela do njegove nelikvidnosti i na kraju stečaja preduzeća 2011. godine. 

U optužnici je kamata proglašena za nezakonitu dobit. Tok stvari je sledeći. Hemslade Trading daje kredit Preduzeću za puteve Niš od 23 miliona evra. Kamata određena ugovorom je iznosila 3% + euribor i to je jedina dobit. Tada je tržišna kamata bila od 10 -14 %. U toku 2007. godine Preduzeće za puteve Niš je imalo dobit od 32 miliona evra. Akcionari tu dobit nisu podelili već su je investirali u preduzeće, a celokupna dobit koju su akcionari investirali u preduzeće je iznosila 80 miliona evra. Država je u tom trenutku Preduzeću za puteve dugovala između 100 i 200 miliona evra, pri čemu su akcionari pod prinudom oprostili 40 miliona evra kamate na dug. Kredit je blagovremeno i uredno bio prijavljen Narodnoj banci Srbije i vraćen je u ugovorenom roku. Ni u jednom segmentu tog poslovanja nisu prekšene ugovorne obaveze niti je kamata bila nezakonita, a samim tim nije bio povređen nijedan propis, te shodno tome nema ni izvršenog krivičnog dela što je uslov za postojanje i utvrđivanje krivične odgovornosti. U optužnici su Miroslav Mišković i njegov sin optuženi da su odgovorna lica za poslovanje koje je tužilaštvo ocenilo kao nezakonito, iako nijedan relevantan dokaz koji su predočili sudu tu tvrdnju iz optužnice i ne potvrđuje. Pod uticajem izvršne vlasti tužilaštvo je zanemarilo važnu činjenicu da vlasnik i akcionar stranog preduzeće nemaju niti mogu da imaju svojstvo odgovornog lica. Kako je onda moguće da neko bude optužen a da nije učinio ma kakvo kažnjivo delo?

Imajući u vidu da Srbija svoje zakonodavstvo mora efikasno da reformiše i uskladi sa zakonodavstvom Evropske unije dolazimo do zaključka da dela koja se optuženom Miroslavu Miškoviću stavljaju na teret (iako tužilaštvo za to nema nijedan dokaz) predstavljaju zaostavštinu socijalističkog zakonodavsta koje i dalje važi kod nas, ali je na klimavim nogama jer Evropska unija traži da Srbija hitno pronađe način da to reši adekvatnim izmenama u duhu evropskog zakonodavstva. Tu se pre svega misli na krivična dela zloupotreba službenog položaja i zloupotreba odgovornog lica, a koja dela su propisana čl. 359. i 234. Krivičnog zakonika Republike Srbije. Krivično delo zloupotrebe službenog položaja izvršna vlast skoro uvek koristi kao argument za podizanje političkih optužnica protiv političkih oponenata i onih koje ona oceni kao nepodobne. Vučić je dokazao da instrumentalizacijom sudske vlasti svoje čuva od krivične odgovornosti a one druge politički progoni nedopuštenim pritiskom na pravosudne organe Republike Srbije.

Ovaj deo je jako važan za otvaranje poglavlja 23 u procesu pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. U poslednjoj rezoluciji koju je Evropski parlament usvojio u vezi napretka Srbije u pridruživanju Evropskoj uniji u članu 37. Rezolucije konstatovano je da Srbija ima veliki problem kada je krivično zakonodavstvo u pitanju, posebno u delu krivične odgovornosti preduzetnika u privatnom sektoru. Osim dnevnog lista Danas nijedan drugi medij se time nije bavio. A i kako bi kada su u službi režima a ne u službi utvrđivanja istine i objektivnog izveštavanja. Evropska unija zahteva da se prekinu svi krivični postupci protiv privatnih preduzetnika koji su optuženi za zloupotrebu službenog položaja jer su njeni organi detaljnim analizama utvrdili da su te optužnice plod političkog revanšizma a ne plod objektivno sprovedene istrage.

U ovom montiranom krivičnom postupku štetu trpe ne samo optuženi i njihova preduzeća već i budžet Republike Srbije, koji će posebno pretpeti štetu ako u budućnosti bude doneta pravnosnažna oslobađajuća presuda. Svako lice koje je nezakonito lišeno slobode, nakon pravnosnažne oslobađajuće presude može da potražuje naknadu štete u redovnom parničnom postupku, a praksa je pokazala da se za jedan dan nezakonitog boravka u pritvoru dosuđuje oko 100 evra + naknada nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda. Sami računajte.  Miroslav Mišković je u pritvoru proveo 7,5 meseci a Ustavni sud je ocenio da je taj pritvor bio neustavan i nezakonit, kao i ograničenje slobode kretanja optuženom oduzimanjem putne isprave – pasoša. Zbog vođenja krivičnog postupka protiv optuženog Miroslava Miškovića račun kompanije je blokiran, tačnije oko 45 miliona evra. Treba napomenuti da je i jemstvo koje je dao optuženi Miroslav Mišković u iznosu od 12 miliona evra izgubilo vrednost od 1 milion evra zbog kursa dinara. A posebno treba imati u vidu štetu (izgubljena dobit) koju trpe kompanije i zaposleni uvek kada direktor biva uhapšen ili procesuiran. Ta šteta se prevashodno ogleda u gubitku poslovnog ugleda u zemlji i inostranstvu, što rezultuje gubitkom profita zbog smanjenog obima poslovanja i nemogućnošću zaključivanja novih poslovnih ugovora. U slučaju da optuženi Miroslav Mišković pravnosnažno bude oslobođen (dokazi idu u tom smeru ali ne i želja izvršne vlasti), Srbija će biti dužna da mu isplati višemilionski iznos zbog nezakonitog postupanja njenih organa. U slučaju takvog epiloga, da li će neko zbog smanjenjea budžetske aktive u svrhu dobijanja izbora zaista odgovarati? Budite sigurni da neće jer Srbija nije pravna već partokratska država.

State Department je u svom godišnjem izveštaju za 2014. godinu a u vezi poštovanja ljudskih prava naveo da su optuženom Miroslavu Miškoviću povređena ljudska prava iz razloga jer je pritvor koji mu je nekoliko puta produživan bio neosnovan, te da je postupak protiv optuženog Miroslava Miškovića politizovan što je u potpunoj suprotnosti sa evropskom praksom i da ozbiljno ugrožava nezavisnost srpskog pravosuđa. U izveštaju se posebno navodi da je pritvor optuženom Miroslavu Miškoviću bio produživan ne samo protivno pozitivnim propisima Republike Srbije već i protivno stavu koji je Evropski sud za ljudska prava zauzeo po ovom pitanju, a to je da pritvor mora da bude ne samo zakonit, već i opravdan i razuman. Posebna pažnja usmerena je na visok stepen korupcije u srpskom pravosuđu i nedopušten uticaj izvršne vlasti na rad pravosudnih organa, što je posebno objašnjeno kroz slučaj sudije Vučinića.

Primer sudije Vučinića pokazuje kako prolaze oni koji imaju legitimitet i rade po slovu zakona a ne po diktatu vlasti.

Ako je jedan sudski proces u službi dobijanja izbora, onda je opravdano sumnjati da će i sudska odluka biti politička. Ako državni vrh Srbije sprovodi torturu nad malobrojnim poštenim sudijama koji presuđuju na osnovu dokaza, a ne po njihovom diktatu, kako onda da se nadamo da će u konkretnom postupku biti doneta zakonita a ne revanšistička i politička odluka?

Sudija Vučinić je primenjujući slovo zakona u okvirima ovlašćenja, doneo rešenje kojim je odlučio da se optuženom Miroslavu Miškoviću vrati pasoš, a iz razloga jer nije postojao zakonski osnov da mu se pasoš ne vrati. Sudija je postupio časno, ne obazirući se na želje premijera, ministra pravde i predsednika suda. To je sa aspekta zakona potpuno ispravna odluka sudije Vučinića, ali odluka zbog koje je trpeo monstruozne pritiske sa "vrha".

Miroslav Miškovič je već u momentu lišenja slobode po nalogu državnog vrha uz zdušnu podršku režimskih novinara bio oglašen krivim, iako niko nije kriv dok se suprotno ne dokaže (načelo prezumpcije nevinosti). Sudija Vučinić se obratio pritužbom Visokom savetu sudstva zbog pritisaka koje trpi od predsednika Višeg suda u Beogradu Aleksandra Stepanovića, kao i zbog toga jer je smenjen sa dužnosti predsednika Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu. Visoki savet sudstva je pritužbu sudije Vučinića ocenio kao neosnovanu.

Nakon toga, predsednik Višeg suda u Beogradu Aleksandar Stepanović podnosi disciplinsku prijavu Visokom savetu sudstva protiv sudije Vučinića, a koju prijavu je VSS ocenio osnovanom. Na sve to, nadovezao se ministar pravde Nikola Selaković koji je javno kritikovao rad sudije Vučinića u postupku protiv optuženog Miroslava Miškovića, a kojim istupanjem je ministar na nesumnjiv način presudio sudiji Vučiniću i prekoračio granice objektivnosti i formalnih ovlašćenja jer nije smeo da komentariše sudski postupak. Nakon sprovedenog disciplinskog postupka VSS je izrekao javnu opomenu sudiji Vučiniću samo zato jer je u medijima izjavio da se strogo pridržavao zakona i procedure kada je odlučio da optuženom Miroslavu Miškoviću vrati pasoš. Nakon toga je sudija Vučinić sklonjen sa mesta postupajućeg sudije u krivičnom postupku koji se vodi protiv optuženog Miroslava Miškovića.

Sudija Vučinić je postao personifikacija dostojanstva, hrabrosti i zakonitog postupanja bez obzira na pritiske režima koji na sve načine pokušava da održi u životu optužnicu koja pravno nije utemeljena.

Ovo nije usamljen primer. U skorijoj prošlosti smo imali situaciju da je advokat Andreja Vučića, brata premijera, podneo zahtev za izuzeće postupajućeg sudije navodeći da sudija odugovlači sa postupkom. Javnost o tom postupku ne zna mnogo jer se drži pod velom tajne ali se opravdano sumnja da je zahtev advokata brata premijera samo pro forme napisan i da je direktno premijer preko predsednika Privrednog suda u Beogradu uklonio postupajućeg sudiju i postavio sudiju koji će rukovoditi postupkom kako bi kasnije verovatno doneo odluku po želji braće Vučić. Spor se vodi oko navodnog falsifikovanja lične karte Andreja Vučića iako svako pametan zna da je to izmišljeno u cilju zaštite fantomske firme nedodirljivog brata. S obzirom da je predmet dodeljen novom sudiji u rad to podrazumeva da postupak kreće iznova i to ne pre novembra, što znači da motiv nije bio ubrzanje postupka nego ispunjavanje Vučićevih želja. Taj primer predstavlja pravni presedan i potvrdu vladavine bezakonja.

Jelisaveta Vasilić, članica Saveta za borbu protiv korupcije za dnevni list „Danas“ je izjavila da je veza između politike i pravosuđa upravo predsednik suda, kao i da predsednici sudova predstavljaju produženu ruku politike.

Podsetimo se izjave Vučića koja je objavljena u dnevnom listu „Politika“ da bi puštanje Miroslava Miškovića bio njegov lični poraz. Iz takve izjave proizlazi da se Mišković mora osuditi samo da Vučić ne bi doživeo nervni slom. Prejudiciranje ishoda krivičnog postupka od strane premijera je dokaz da pravosuđe u Srbiji nije nezavisno od izvršne vlasti, ali je očigledno često nezavisno od zakona.

Ako se pitate zašto postupak traje više od dve i po godine, odgovor je zato što nema dokaza koji bi potvrdili političku optužnicu sa jedne strane, a sa druge strane Vučić u novoj predizbornoj kampanji treba da ovaj postupak još jednom zloupotrebi kako bi nastavio da teroriše državu i društvo. U Srbiji vlada pravno nasilje koje podrazumeva politički populizam i političke kvalifikacije iznad pravnih argumenata i pravnih kvalifikacija.

Da li je pravna država ona država u kojoj se na najbrutalniji način krše ljudska prava okrivljenih? Da li je pravna država ona država u kojoj se neko hapsi samo da bi se dobili izbori, a onda se postupak razvlači zbog nedostatka dokaza? I na kraju, da li je pravna država ona država u kojoj se disciplinski kažnjavaju oni koji sude po zakonu a onda se protežiraju partijski pioni koji sude po naređenju političkih moćnika? Naravno da nije.

Ako je Miroslav Mišković mogao da završi iza rešetaka samo zato što je Aleksandru Vučiću trebala žrtva za osvajanje vlasti, sledeći put u Miškovićevoj koži može da se nađe svako od nas samo zato jer javno kritikujemo Vučićevu nesposobnost da vodi državu odnosno njegov urođeni talenat da od države pravi mulj u kojem on pliva kao devedesetih a mi gladujemo i unesrećeni i osiromašeni tumaramo u mraku, zabrinuti da li ćemo dočekati novo jutro. Možda vam jednog dana zazvoni telefon a sa druge strane žice čujete Nikolu Petrovića.

Markus Loning je u svom tekstu "Vladavina prava kao preduslov za članstvo Srbije u EU" napisao sledeće:  "U jednom od najupečatljivijih slučajeva, optužnica protiv Miroslava Miškovića nameće brojna pitanja. Da li je poštovana proporcionalnost u vezi sa njegovim višemesečnim pritvorom pre suđenja i zabrani napuštanja zemlje? Zbog čega je sudija, koji je privremeno vratio Miškovićev pasoš, odjednom smenjen? Zbog čega se na meti našao jedan čovek, a da drugi nisu sistematski ispitani? Koja je uloga politike u ovom slučaju, koji se zbog svog značaja smatra suđenjem koje će poslužiti kao primer za budućnost?" Link celog teksta http://www.miroslavmiskovic.rs/vladavina-prava-kao-preduslov-za-clanstvo-srbije-u-eu/#more-4280

(NE)USTAVNI SUD

Kada se govori o sudskoj vlasti, ne može se ozbiljno diskutovati bez fokusiranja na očigledne anomalije srpskog pravosuđa. One su oličene u korupciji, nepotizmu, uticaju i pritisku izvršne vlasti na nosioce sudijskih i tužilačkih funkcija, nedostojnosti sudija i neefikasnosti u rešavanju pravnih sporova.

Ustavni sud je po slovu Ustava najviša sudska instanca (Ustavni sud je i iznad Vlade i zakonodavnog tela) i kao takav bi morao da bude brana bezakonju i garancija zaštite ljudskih prava i sloboda.

Međutim, u Srbiji je Ustavni sud produžena ruka izvršne vlasti kao i svi drugi sudovi, što nesumjivo doprinosi pravnoj nesigurnosti ali i velikom podrivanju tj. nepoštovanju ljudskih prava. Uticaj politike na Ustavni sud je ogroman, pa je tako svaka odluka Ustavnog suda na neki način instruisana od režima i u skladu sa političkim aspiracijama onih koji su na vlasti. Država u kojoj Ustavni sud svoja ustavna ovlašćenja zloupotrebljava a zakon primenjuje selektivno u dosluhu sa režimom, nije pravna već kabadahijska država.

Ustavni sud je dužan da o ustavnim žalbama odlučuje hitno (po nekim statistikama u Ustavnom sudu se nalazi oko 15 000 nerešenih ustavnih žalbi), bez odugovlačenja, štiteći interese podnosilaca ustavnih žalbi jer se radi pre svega o povredjenim ljudskim pravima, te bi Ustavni sud morao ekspeditivno i ažurno da otkloni štetne radnje i spreči dalje povređivanje ljudskih prava. Nažalost, Ustavni sud neretko opstruiše postupak po ustavnim žalbama (opet po direktivi izvršne vlasti), kako bi se sprečila posledica (ne)zakonite odluke a to je u većini slučajeva podnošenje predstavke Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu jer je uslov za dopuštenost predstavke odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi odnosno da su iscrpljena sva nacionalna pravna sredtsva. S obzirom koliko država Srbija ne mari za poštovanjem ljudskih prava njenih građana, a tu pre svega mislim na nezakonito postupanje državnih organa, jasno je da je Ustavni sud brana tj. prepreka uspostavljanju pravne države i vladavine prava.

Ustavni sud je personifikacija uniženog, očerupanog i korupcionaškog srpskog pravosuđa. Ustavni sud ne pokazuje nikakvu otpornost na uticaj izvršne vlasti pa se stoga ne može smatrati nezavisnim , a iz čega nedvosmisleno proizlazi da je Ustavni sud kao takav investicija vlasti radi zaštite njenih interesa, a ne investicija u cilju uspostavljanja pravne države koja bi imala nezavisno i efikasno pravosuđe, sposobno da bez političkih uticaja na zakonit način sankncioniše učinioce ma kakvog kažnjivog dela. Mi na delu imamo pravno nasilje.

Korupcija u srpskom pravosuđu je ukorenjena duboko a političkim partijama to i odgovara. U svim dosadašnjim političkim kampanjama videli ste da nijedna partija kao primaran zadatak sebi nije postavila reformu pravosuđa, koja bi za rezultat imala potpunu nezavisnost u radu pravosudnih organa, transparentan izbor nosilaca sudiijskih i tužilačkih funkcija kao i efikasnost u vođenju sudskih postupaka. Političke kampanja se svode na obećavanje radnih mesta, podsticaj proizvodnje, velike investicije iz inostranstva, stabilnost dinara, smanjenje cene struje, šanse za mlade, veće penzije, itd. I sve to zvuči lepo, neophodno je ali kada predstavnici političkih partija o tome govore, radi se isključivo o praznim pričama, floskulama i metodama kako dobiti više glasova od konkurenata i oponenata, odnosno kako bolje i više lagati.

Pravosuđe je važno za funkcionisanje jednog sistema, i na osnovu stanja u pravosuđu se najbolje oslikava celokupno stanje u državi. Situacija u Srbiji je alarmantna i dramatična. Ustav RS kao najviši pravni akt propisuje sudsku vlast kao nezavisnu u odnosu na druge dve grane vlasti, a to su zakonodavna i izvršna vlast. Ustav obavezuje na poštovanje svega što je u njemu sadržano, bez selekcije i privilegija. I radnik i poslodavac, i glasač i političar, i stari i mladi, i studenti i đaci, moraju da ga poštuju. To nije toliko teško, ali je u Srbiji očigledno nemoguće. Razloga je više, ali ključan jeste nedostatak političke volje da se Ustav poštuje i shodno tome pravosuđe reformiše. Ponovo dolazimo na ono što je već napisano, a to je da nijednom političaru ne odgovara pravosuđe koje radi u interesu prava i pravde, već im odgovara partijsko pravosuđe koji oni u svakom momentu kontrolišu i instrumentalizuju u zavisnosti od ličnih i političkih potreba, kao npr. zataškavanje kriminalnih afera u kojima učestvuju ili su učestvovali.  Zbog toga nikada u političkim kampanjama nećete čuti strategiju kako reformisati pravosuđe, učiniti ga efikasnijim i kako povratiti poverenje građana u pravosuđe koje je poljuljano njegovim višedecenijskim srozavanjem.

Ustavni sud je doneo odluku da smanjenje penzija na osnovu Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija nije neustavno uz besmislenu argumentaciju da se radi o svrsishodnim ekonomskim merama u cilju očuvanja ekonomske stabilnosti. Takvo obrazloženje je identično Vučićevom. Nemojte da se čudite jer su sudije Ustavnog suda birane isključivo po kriterijumu lojalnosti i partijske podobnosti, pa su u obrazloženjima tog suda inkorporirane reči premijera Vučića. Sudije Ustavnog suda su portparoli izvršne vlasti koje mi skupo plaćamo. Zaista surovo i opasno.

Krenimo redom.

Penzija je imovinsko pravo i spada u pojam mirnog uživanja imovine kako po Ustavu Republike Srbije tako i po Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ali penzija je i lično pravo što proizlazi ne samo iz Ustava već i iz Evropske socijalne povelje. 

Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija je sam po sebi sporan i štetan. Prvo, u sebi sadrži reč "privremeno". Znamo da je on počeo sa primenom u novembru 2014. godine ali se ne zna kraj njegove primene, a to može da traje godinama a trajaće najmanje dok je Vučić na vlasti. Pogotovo sada kada je Ustavni sud aminovao pljačkanje penzionera, pravdajući to brižnim osećanjima Vučića koji odgovorno vodi računa o ekonomskoj stabilnosti države.

Ustav Republike Srbije u članu 97. tačka 8. propisuje da prava korisnika penzije reguliše jedan sistemski zakon a to je Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Problem je što Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija kao sporedni zakon suspenduje sistemski zakon na određeno vreme, ne zna se do kada jer nije određen rok njegovog važenja. Sam naziv tog Vučićevog zakona implicira da se propisuje način isplate penzija, tj. da li se penzije isplaćuju preko važećeg računa u banci ili tako što poštar donosi na kućnu adresu. Tim Zakonom o privremenom uređivanju načina isplate penzija se zapravo uređuje smanjenje penzija kojim je grubo povređeno imovinsko pravo kao jedno od osnovnih ljudskih prava, a što je rezultovalo i smanjenjem dostignutog nivoa ljudskih prava. Napominjem da je smanjenje dostignutog nivoa ljudskih prava zabranjeno članom 20. Ustava Republike Srbije.

Iako u pravnoj teoriji postoji  i shvatanje da ekonomska i socijalna prava ne spadaju u korpus ljudskih prava, već samo građanska i politička prava, naš Ustav socijalna i ekonomska prava svrstava u korpus ljudskih prava pa je Ustavni sud morao da se drži slova Ustava prilikom odlučivanja, ali nažalost sudije su vodile računa o političkim potrebama premijera Vučića, besomučno kršeči Ustav, a takvim nedopuštenim ponašanjem su ugorzili ustavni poredak Republike Srbije.

U hijerarhiji pravnih akata odmah iza Ustava a iznad zakona se nalaze ratifikovane međunarodne konvencije. Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija je u direktnoj koliziji sa Evropskom socijalnom poveljom koja je po pravnoj snazi iznad svih zakona pa tako i ovog neustavnog Vučićevog zakona. Ipak moram da ga kvalifikujem da je neustavan jer političku odluku Ustavnog suda ni kao čovek a ni kao pravnik ne mogu da poštujem, jer istu smatram sramnom i iznuđenom. 

U Evropskoj socijalnoj povelji koju je naša zemlja ratifikovala 2009. godine, a kojom ratifikacijom je ta povelja postala sastavni deo domaćeg zakonodavstva, piše: "Svaka država potpisnica je dužna da svoj sistem socijalne sigurnosti održava na zadovoljavajućem nivou i da ga postepeno podiže na viši nivo."

Primenom Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija se socijalna sigurnost nije održala na zadovoljavajućem nivou niti je podignuta na viši nivo, već su penzije smanjene i time je ugrožena socijalna sigurnost penzionera. Ustavni sud je prilikom odlučivanja po instrukcijama izvršne vlasti grubo zanemario kako Ustav tako i ratifikovanu Evropsku socijalnu povelju.

Poslednjim izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju je predviđeno da će se penzije dva puta godišnje usklađivati sa troškovima života, ali očigledno se radi o političkom i bezobzirnom triku Aleksandra Vučića jer iako troškovi života iz dana u dan enormno rastu (cene osnovnih životnih namirnica, poskupljenje struje, itd.), penzije se ne povećavaju niti će moći da se povećaju sve dok je na snazi Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija za koji se Ustavni sud izjasnio da je u skladu sa Ustavom, iako je apsolutno neustavan kako po Ustavu tako i po ratifikovanim međunarodnim konvencijama. A to privremeno znači da mu se kraj ne nazire. Na delu imamo trijumf sile i nepravde. Odluka Ustavnog suda je politički pamflet Srpske napredne stranke.

Umanjenje onako kako je dato (linerano uz izuzetke) ne pretpostavlja različit način obračuna penzija, već jednostavno njihovo umanjenje nakon što su obračunate prema važećem sistemskom zakonu. Umanjenjem koeficijenta, izostavljanjem godina staža i slično - moglo se doći do realnih parametara, koji bi pogodili sve penzionere. Korektivni element bi tada bio uvođenje nove minimalne penzije - imali bismo iste uštede kao ovim nebuloznim i nakaradnim rešenjem, a bilo bi daleko ispravnije. Penzije su se mogle smanjiti i pro futuro, za buduće penzionere, izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Ništa od toga nije urađeno jer "gospoda" iz SNS nema pojma kako pravni sistem funkcioniše, a Ustavni sud im je sada dao za pravo da eksperimentišu i u drugim oblastima i na drugim zakonima, što je katastrofa.

Pri tome, valja podsetiti da Ustavni sud ovim nije rešio pitanje nedostatka novih rešenja kojima se umanjuje penzija - dakle, vođenje upravnog spora kao i parnice za naknadu štete i dalje ostaje opcija, jer se osim nezakonitosti smanjenja penzija ukazuje i potpuno odsustvo pravnog osnova isplate penzija u umanjenom iznosu - svaka penzija je individualno pravo i ne može se njen iznos individualno odrediti zakonskim aktom a da se pri tome ne uskladi pojedinačno rešenje. Drugim rečima, zakon određuje samo elemente za obračun penzije, koji proizvodi dejstvo tako što PIO fond kao nadležan organ za utvrđivanje visine penzije o tome donese rešenje. Na rešenje se onda može žaliti, pa nakon toga pokrenuti upravni spor. Sporni zakon naravno ni ne pominje tako nešto, jer oni koji su ga pisali nisu imali dovoljno znanja da to i uoče. Tako da nema ni prava na delotvoran pravni lek. 

Takođe, smanjiti nekome penziju a nekome ne, pri tome se vezati za potpuno apstraktan iznos od 25.000 dinara  (kojii je viši od minimalne zarade) je diskriminatoski - pa se i tu krše Ustav, zakoni i ratifikovani međunarodni dokumenti.

Ako očekujete da će nadležni tužilac ili Ustavni sud reagovati povodom pljačkaškog projekta Beograd na vodi, zbog neustavnog lex specialis-a kojim su kockarnice i tržni centri dobili status opšteg dobra, zbog suspendovanja domaćeg zakonodavstva kao i zbog zaključivanja međudržavnog sporazuma po kom je investitor iznad suvereniteta države a pravni poredak Srbije u potpunosti pogažen, onda ponovo pročitajte ovaj tekst.

Ako i dalje verujete u bolji život 2016. godine, onda vam je dobro.

           

Ako ste razumeli da Ustavni sud štiti beščašće i bezakonje, onda vam nije dobro jer ste svesni i zabrinuti.

Markus Loning o vladavini prava kao jednog od preduslova za članstvo Srbije u EU.

Markus Löning

"Iskustvo sa poslednje dve runde razgovora o proširenju pokazuje koliko je važno da kandidatima za pristupanje EU bude dato dovoljno vremena i podrške za uspostavljanje istinske vladavine prava. I dalje se borimo s posledicama loše sprovedenih pravnih reformi.

Zbog čega je vladavina prava presudna? Zaštita ljudskih prava je u samom središtu vrednosti EU. Ljude koji žive u Evropskoj uniji štiti država i njene institucije. Iako to ne funkcioniše svuda u potpunosti, nivo zaštite je veoma visok na globalnom nivou. Vladavina prava, koja za cilj ima zaštitu pojedinca, predstavlja institucionalno sprovođenje zaštite građanskih sloboda. Činjenica da toliko ljudi trenutno dolazi u zemlje EU iz oblasti Bliskog istoka, bežeći od građanskog rata, je u velikoj meri povezana sa ovim. Oni znaju da u EU mogu da pronađu pravu zaštitu.

Međutim, vladavina prava podrazumeva više od primene zakona i samostalnih i efikasnih institucija. Suština vladavine prava leži u nezavisnom pravosuđu, jednakosti pred zakonom, doslednim tumačenjem zakona od strane administracije i zaštiti medijske slobode – a sve to mora da podržava i društvo u celini. Parlament bi trebalo da štiti ove vrednosti sa ubeđenjem, kao i sve političke partije. Ovo je jedan od razloga zbog čega je veoma važno da postoji podrška široke javnosti i političara u zemljama kandidatima za pristupanje EU.

Evropska Unija bi stoga trebalo da pokrene pregovore o pristupanju sa Srbijom, počevši od poglavlja 23 i 24 o vladavini prava. Godine 2012. Evropska komisija usvojila je ovu novu strategiju u svom pristupu ka pridruživanju, nakon prethodnih iskustava sa proširenjem. Srbija je prvi kandidat za pristupanje prema kome će biti primenjena nova strategija, a ovaj stav je i izričito podržan u Bundestagu.

Otvaranjem ovih poglavlja utvrdiće se ciljevi reforme i Srbija će dobiti neophodnu tehničku i finansijsku pomoć za sprovođenje reformi. Pregovori, koji uključuju i ostala poglavlja, potrajaće nekoliko godina. Poglavlje o vladavini prava trebalo bi da ostane otvoreno sve do zaključenja pregovora, zato što je Srbiji potrebno vreme, ali i pritisak, da uskladi svoj pravosudni sistem i vladavinu prava sa EU standardima. Prilikom ratifikacije pristupanja Srbije, nemački i Evropski parlament će pažljivo razmotriti ovo pitanje.

Srbija je ostvarila izvestan napredak i nada se da će prva poglavlja otvoriti do kraja godine. Međutim, postoji dobar razlog zbog čega Evropska komisija još nije odobrila predloženi akcioni plan o ovim glavnim poglavljima. Srbija mora značajno da poveća napore i da bude mnogo ozbiljnija u tom pogledu. Nekoliko sudskih postupaka koji su u toku u Srbiji, dovode u pitanje nezavisnost pravosuđa.

Uspešna borba protiv korupcije u pravosuđu i administraciji su među najvažnijim preduslovima za funkcionisanje ustavne države. Jedno od nerešenih pitanja je i dalje član 234 Krivčnog zakona Republike Srbije. Umesto vođenja sudskih procesa u skladu sa  vladavinom prava, neodređena formulacija ovog člana Zakona o „zloupotrebi od strane odgovornog lica“  trenutno dozvoljava proizvoljne presude i politički uticaj. Ovaj član je do sada doveo do toga da je podignuto preko 2000 optužnica protiv 4000 lica. U više navrata EU je apelovala na Srbiju da preformuliše ovaj član i učini ga preciznijim.

U jednom od najupečatljivijih slučajeva, optužnica protiv Miroslava Miškovića nameće brojna pitanja. Da li je poštovana proporcionalnost u vezi sa njegovim višemesečnim pritvorom pre suđenja i zabrani napuštanja zemlje? Zbog čega je sudija, koji je privremeno vratio Miškovićev pasoš, odjednom smenjen? Zbog čega se na meti našao jedan čovek, a da drugi nisu sistematski ispitani? Koja je uloga politike u ovom slučaju, koji se zbog svog značaja smatra suđenjem koje će poslužiti kao primer za budućnost?

Drugi primer je sumnjiva primena pravosudnih instrumenata u slučaju zaštitnika građana Saše Jankovića. On istražuje navodno protivzakonite radnje tajnih vojnih službi protiv pojedinačnih političkih aktivista i političara. Ministar odbrane i većina članova vlade odbijaju da mu pruže informacije na koje ima pravo, pa samim tim podrivaju njegova prava. On se iznenada našao na udaru medijskih napada zasnovanih na smrti njegovog prijatelja pre dvadeset godina. Kratak vremenski okvir ovih događaja je razlog za sumnju jer je klevetanje politički nepodobnih ljudi popularan instrument u autoritarnim režimima. Nijedan kandidat za pristupanje EU ne bi trebalo da bude pod takvom sumnjom.

Tu su i pitanja u vezi sa slobodom štampe. Premijer Vučić javno je napao nezavisnu novinarsku mrežu BIRN, koju sufinansira EU, kada je ona objavila tvrdnje o podmićivanju u njegovoj vladi u slučaju dodele javnih ugovora. Dvanaest nevladinih organizacija je u pismu podržalo novinare ove mreže i optužilo vladu da je zapravo prekinula borbu protiv korupcije.

Članstvo u EU pruža priliku da se situacija na zapadnom Balkanu dugoročno stabilizuje. Ne treba podsećati na ratove na teritoriji bivše Jugoslavije. Dolazak ogromnog broja izbeglica ovih dana ponovo pokazuje kako sve što se dešava na Balkanu direktno utiče na sadašnje članice EU. Politička i ekonomska dezintegracija, kao što je ona u Makedoniji, povećava opasnost od nestabilnosti, migracija i od oružanog sukoba. Inertnost nije opcija, a takođe bi bila štetna po Nemačku.

Međutim, stabilizacija će biti efikasna samo ako EU bude sprovodila svoje uslove rigorozno, dosledno i uz neophodnu podršku. To podrazumeva dobrosusedsku saradnju na Balkanu, kao i intenzivnu borbu protiv korupcije i korenitu reformu pravosuđa.

U drugim balkanskim državama videli smo da su borba protiv korupcije i reforma pravosuđa bile dobro započete, ali kasnije nisu ozbiljno sprovedene. Ne možemo dopustiti da se ovo ponovo dogodi i u Srbiji."

Markus Loning

Objavljeno u nemačkom listu Suddeutsche Zeitung

Moj komentar na tekst:

Odličan fenomenološki pristup i odlična zapažanja cenjenog autora, odnosno apostrofiranje ključnih problema koje Srbija mora efikasno da reši na putu evropskih integracija. Kao što vidimo iz priloženog, najveći problem i kamen spoticanja na tom putu jeste pravosuđe koje je instrumentalizovano od strane izvršne vlasti, a šta za posledicu ima nepoštovanje ljudskih prava i sloboda koja su zajemčena i Ustavom ali i ratifikovanim međunarodnim konvencijama, kao što je Evropska konvencija o osnovnim ljudskim pravima i slobodoma, a koja je inkorporirana u naš pravni sistem, te kao takva predstavlja pravno obavezujući akt.

Slučaj gospodina Miroslava Miškovića je uzburkao ne samo domaću već i inostranu javnost, aktivirao mnoge domaće i inostrane stručnjake da se tim političkim i montiranim procesom ozbiljno pozabave. Postoje i drugi primeri, ali sučaj gospodina Miškovića je eklatantan primer mešanja izvršne vlasti u rad suda, nepoštovanja ljudskih prava okrivljenog, nepoštovanja načela prezumpcije nevinosti i nedopuštenog prejudiciranja ishoda krivičnog postupka. Ako je jedan krivični postupak pokrenut u cilju dobijanja izbora, onda je opravdano sumnjati da se taj postupak vodi ne kako bi se utvrdila istina i zaštitio pravni poredak, već kako bi Aleksandar Vučić skupljao političke poene. Politizacija krivičnog postupka protiv Miškovića ima za cilj da Vučić opstane na vlasti pod izgovorom da se bori protiv organizovanog kriminala i korupcije, iako u postupku do sada nije izveden nijedan inkriminišući dokaz protiv okrivljenog. Izjava premijera Vučića da će njegov lični poraz biti ako Mišković bude oslobođen, te progon sudije Vučinića koji je zakonito, nezavisno i nepristrasno postupao u postupku protiv okrivljenog Miroslava Miškovića je najbolji pokazatelj nepoštovanja nezavisnosti sudske vlasti odnosno uticaja izvršne vlasti na rad pravosudnih organa.

Drugi problem sa kojim se Srbija suočava jeste ogroman pritisak na medije, cenzura i gušenje slobodne reči, što nama nije nepoznato s obzirom da je sadašnji premijer u vreme najvećeg medijskog mraka i ubistava novinara bio ministar za informisanje. Čuje se samo reč onih koji pišu šta im Vučić naredi i takvim javnim istupanjima prekrajaju realnost i faktičko stanje, te pravdaju kriminal vlasti, a sve teži socijalni položaj građana predstavljaju kao uspeh i napredak onih koji ih za spinovanje i finansiraju. Posebno akcenat treba staviti na gušenje i zabranu istraživačkog novinarstva.

Slučaj gospodina Saše Jankovića, o kojem je i autor teksta pisao kao o velikom problemu sa kojim se srpsko društvo suočava, treba da bude opomena da ne smemo dopustiti da jedna od malobrojnih nezavisnih državnih institucija postane još jedna u nizu filijala izvršne vlasti. Gospodin Saša Janković je meta vlasti jer profesionalno i visokomoralno obavlja svoje dužnoti, isključivo poštujući zakonske norme. Problem je nastao baš onda kada je podneo krivične prijave protiv Andreja Vučića i Predraga Malog zbog napada na službena lica, te ukazao na prekoračenje ovlašćenja od strane VBA.

Očigledno svako ko ukazuje na anomalije i kriminal u državnim strukturama, biva targetiran i izložen linču, kako u medijima tako i u sudskim postupcima.

Visoki savet sudstva - filijala izvršne vlasti

"Nezavisni stručnjaci" iz Visokog saveta sudstva, nisu postupili po disciplinskoj prijavi protiv nedostojnog sudije Višeg suda u Beogradu, Predraga Vasića iz sledećih razloga:

1) Kažu da u disciplinskoj prijavi nisam naznačio svoju adresu, niti da sam prijavu potpisao. Iz priložene slike možete da zaključite da u VSS sede lažovi ili oni koji nisu fukncionalno pismeni. Prvobitnu prijavu koju sam poslao mejlom u skladu sa zakonom su takođe ocenili neurednom, a iz razloga jer u mejlu nema mog svojeručnog potpisa. Zamolio bih "gospodu" iz VSS da mi pošalju mejl sa svojim potpisima da vidimo kako će to da izvedu.

2) Zatim da nisam naveo u koje vreme se dogodio predmetni događaj. "Gospodo" iz VSS ja ne posećujem rođendane prestolonaslednika, a vi biste morali da znate šta sudija kome ste neposredno nadređeni radi i dužni ste da po službenoj dužnosti utvrdite sve bitne činjenice  koje se odnose na nedostojno ponašanje sudija, kao i da pokrenete adekvatan disciplinski postupak protiv sudije koji narušava ugled suda.

3) I na kraju, da nisam dostavio nijedan dokaz koji ukazuje da je sudija Predrag Vasić učinio disciplinski prekršaj. "Gospodo" iz VSS, slika na kojoj je sudija Vasić sa svojom odlukom,  koju je kao rođendanski poklon poklonio licu koje je bilo predlagač u postupku rehabilitacije, a kojim je on rukovodio, je izašla u medijma, te kao takva predstavlja opštepoznatu (notornu) činjenicu koja se posebno ne dokazuje.

S obzirom da sam naveo sve odredbe članova Zakona o sudijama koje je Predrag Vasić, sudija Višeg suda u Beogradu, grubo prekršio, te u disciplinskoj prijavi detaljno objasnio sporan događaj i naveo radnje disciplinskog prekršaja, smatram da VSS kao leglo partijskih piona, namerno i pod uticajem izvršne vlasti, opstruiše i sabotira disciplinski postupak. Sutra ću im uputiti novu prijavu, a o ovoj njihovoj sramoti će biti obavešteni svi mediji, kao i relevantne domaće i inostrane organizacije. Idemo do kraja, dok se pravosuđe ne očisti od nestručnih i nedostojnih.

P.S. Jesam progutao u kucanju jedno slovo u adresi, ali su na koverti imali adresu bez progutanog slova T, te s obzirom da su mi poslali pošiljku na pravu adresu, znači da im je adresa poznata te da istu ne mogu smatrati nepoznatom ili nepostojećom, niti da iz tog razloga prijavu mogu smatrati neurednom. Kako onda kažu da adresa nije naznačena a na istu mi šalju odgovor?

Slučaj sudije Vučinića

Primer sudije Vučinića pokazuje kako prolaze oni koji imaju legitimitet i rade po zakonu, a nisu u službi režima.

Ako je jedan sudski proces u službi dobijanja izbora, onda je opravdano sumnjati da će i sudska odluka biti politička. Vučić je dobio izbore obmanjujući narod da će se boriti protiv organizovanog kriminala, a svoju tvrdnju je odmah realizovao hapšenjem Miroslava Miškovića. Reakcija naroda je bila "Svaka čast Vučiću". Ako državni vrh Srbije sprovodi torturu nad malobrojnim poštenim sudijama koji presuđuju na osnovu dokaza, a ne po njihovom diktatu, kako onda da se nadamo da će u konkretnom postupku biti doneta zakonita a ne revanšistička i politička odluka?

Sudija Vučinić je primenjujući slovo zakona, doneo rešenje kojim je odlučio da se okrivljenom Miroslavu Miškoviću vrati pasoš, a iz razloga jer nije postojao zakonski osnov da mu se pasoš ne vrati. Sudija je postupio časno, ne obazirući se na želje premijera, ministra i predsednika suda. To je sa aspekta zakona potpuno ispravna odluka sudije Vučinića, ali odluka zbog koje je trpeo monstruozne pritiske sa "vrha".

Okrivljeni Miroslav Miškovič je već u momentu lišenja slobode od strane državnog vrha uz zdušnu podršku režimskih novinara bio oglašen krivim, iako niko nije kriv dok se suprotno ne dokaže (načelo prezumpcije nevinosti). Sudija Vučinić se obratio pritužbom Visokom savetu sudstva zbog pritisaka koje trpi od predsednika Višeg suda u Beogradu, Aleksandra Stepanovića, kao i jer je smenjen sa dužnosti predsednika Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu. Visoki savet sudstva je pritužbu sudije Vučinića ocenio kao neosnovanu.

Nakon toga, predsednik Višeg suda u Beogradu, Aleksandar Stepanović, podnosi disciplinsku prijavu Visokom savetu sudstva protiv sudije Vučinića, a koju prijavu je VSS ocenio osnovanom. Na sve to, nadovezao se ministar pravde, Nikola Selaković, koji je javno kritikovao rad sudije Vučinića u postupku protiv Miroslava Miškovića, a kojim istupanjem je ministar na nesumnjiv način u javnosti presudio sudiji Vučiniću i prekoračio granice objektivnosti i formalnih ovlašćenja, tako što je komentarisao sudski postupak. Nakon sprovedenog postupka, VSS je izrekao javnu opomenu sudiji Vučiniću samo zato jer je u medijima izjavio da se strogo pridržavao zakona i procedure kada je odlučio da Miškoviću vrati pasoš.

Jelisaveta Vasilić, članica Saveta za borbu protiv korupcije, je u slučaju sudije Predraga Vasića izjavila da je veza između politike i pravosuđa upravo predsednik suda, kao i da predsednici sudova predstavljaju produženu ruku politike.

Podsetimo se izjave Vučića da će puštanje Miškovića biti njegov lični poraz. Iz takve izjave proizlazi da se Mišković mora osuditi samo da Vučić ne bi doživeo nervni slom. Takvo prejudiciranje ishoda krivičnog postupka je dokaz da pravosuđe u Srbiji nije nezavisno od izvršne vlasti, ali je očigledno često nezavisno od zakona.

Da li je pravna država ona država u kojoj se na najbrutalniji način krše ljudska prava okrivljenih? Da li je pravna država ona država u kojoj se neko hapsi samo da bi se dobili izbori, a onda se postupak razvlači zbog nedostatka dokaza? I na kraju, da li je pravna država ona država u kojoj se disciplinski kažnjavaju oni koji sude po zakonu a onda se protežiraju partijski pioni koji sude po naređenju političkih moćnika?

Disciplinska prijava

Disciplinskom tužiocu Visokog saveta sudstva

Poštovani,

Obraćam Vam se povodom najnovije „afere“ (kako su je mediji nazvali) u srpskom pravosuđu. Pretpostavljam da ste upoznati sa konkretnim slučajem, ali ću Vam ukazati na suštinu, kako biste u potpunosti bili informisani.

Pripravnički staž u građanskom odeljenju Višeg suda u Beogradu, obavljao sam u periodu od 14.04.2014. pa do 23.07.2015. godine, kada mi je predsednik Višeg suda u Beogradu, Aleksandar Stepanović, jednostrano raskinuo ugovor.

Svoj posao sam obavljao savesno, poštujući radnu etiku, kvalitetno izrađujući materijalne i procesne odluke, a za šta sam bio pohvaljen od strane sudija u čijim većima sam i obavljao pripravnički staž.

Problem je nastao kada sam javno ukazao na nedostojno ponašanje sudije Višeg suda u Beogradu, Predraga Vasića, a u vezi poklanjanja i slikanja sa rešenjem o rehabilitaciji Karađorđevića na njegovoj rođendanskoj proslavi, a koje rešenje je nakon sprovedenog postupka izradio i potpisao sudija Predrag Vasić.

Pravnik sam, visokih moralnih principa i izražene građanske savesti, i shodno tome nisam mogao da prećutim i da ne ukažem na ono šta je loše a šta kao takvo narušava ugled suda i dostojanstvo zaposlenih.

Nisam se bavio stručnošću sudije Predraga Vasića niti ispravnošću rešenja koje je doneo i potpisao, već isključivo njegovim istupanjem u javnosti kao sudije Višeg suda u Beogradu. Posebno napominjem da sa sudijom Predragom Vasićem nikada nisam radio, te prema njemu nemam nikakav lični animozitet.

Sa aspekta uloge koju Vasić ima, poklanjanje rešenja licu koje je bilo pedlagač u postupku rehabilitacije, a koje rešenje je sudija Predrag Vasić doneo i potpisao predstavlja čin nedostojan sudijske funkcije. Mada i javno slikanje sa sudskom odlukom na rođendanskoj proslavi je grubo kršenje sudijske etike. Zaposleni u sudu, bez odobrenja od strane predsednika suda, ne mogu ni na koji način da istupaju u ime suda odnosno ma po kom osnovu da komentarišu tok postupka, niti da se slikaju sa strankama, predlagačima ili drugim učesnicima u sudskom postupku. U svom tekstu, a zbog koga mi je predsednik Višeg suda jednostrano raskinuo ugovor, postavio sam sledeća pitanja.

Da li se sudija Vasić prilikom odlučivanja u postupku rehabilitacije Karađorđevića rukovodio isključivo činjeničnim navodima ili je odluku zasnovao na emocijama koje gaji prema licu koje je rehabilitovao? Da li je predsednik Višeg suda u Beogradu, Aleksandar Stepanović, odobrio sudiji Vasiću da sudsku odluku urami u svrhu rođendanskog poklona i da ličnim prisustvon na ovom događaju predstavlja Viši sud u Beogradu i njegove zaposlene? Ako predsednik suda nije odobrio ovakav gest sudije, da li će se pokrenuti adekvatan disciplinski postupak protiv sudije Vasića, ili će predsednik suda naknadno konvalidirati, po meni, skandalozno ponašanje sudije Vasića?

Uloga sudije ne sme da bude samopromocija niti sudija sme da bude pristrasan po bilo kom osnovu, već nezavisan u donošenju odluka zasnovanih na poštovanju Ustava i zakona. Karađorđević je u izjavi za medije rekao da mu je poklon sudije Predraga Vasića najdraži od svih.

    Član 3. Zakona o sudijama, propisuje održavanje poverenja u nezavisnost i nepristrasnost.

Stavom 1. ovog člana,  propisano je da je sudija dužan da u svakom trenutku održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost.

         U konkretnom slučaju, sudija Predrag Vasić je poklanjanjem sudske odluke koju je doneo i potpisao, kao i slikanjem sa sudskom odlukom i licem koje je bilo predlagač u postupku rehabilitacije, doveo javnost u sumnju da li je prilikom odlučivanja bio nepristrasan odnosno da li je odluku zasnovao na činjenicama i izvedenim dokazima ili je bio pristrasan prilikom odlučivanja.

           Odredbom člana 45. Zakona o sudijama, propisani su ostali uslovi za izbor sudije, a navedeni uslovi su stručnost, osposobljenost i dostojnost.

           Stavom 4. ovog člana, propisano je da dostojnost podrazumeva moralne osobine koje sudija treba da poseduje, kao i ponašanje u skladu sa tim osobinama.

           Stavom 5. ovog člana, propisano je da su moralne osobine koje sudija treba da poseduje: poštenje, savesnost, pravičnost, dostojanstvenost, istrajnost i uzornost, a ponašanje u skladu sa tim osobinama podrazumeva čuvanje ugleda sudije i suda u službi i izvan nje, svest o društvenoj odgovornosti, održavanje nezavisnosti i nepristrasnosti, pouzdanosti i dostojanstva u službi i izvan nje i preuzimanje odgovornosti za unutrašnju organizaciju i pozitivnu sliku o sudstvu u javnosti.

            Sudija Predrag Vasić je na nesumnjiv način prekršio navedene odredbe Zakona o sudijama, jer je poklanjajući sudsku odluku na rođendanskoj proslavi lica koje je bilo predlagač u postupku rehabilitacije, kao i slikanjem za javnost sa sudskom odlukom koju je pomenuti sudija doneo i potpisao, a kojim ponašanjem je doveo u sumnju nezavisnost i nepristrasnost prilikom odlučivanja, te nije vodio računa o dostojanstvu službe u kojoj radi i takvim postupanjem stvorio negativnu sliku o sudstvu u javnosti.

           Nakon što sam na sve ovo ukazao, vodeći se isključivo moralnim principima i zalažući se za očuvanje ugleda suda, meni je od strane predsednika Višeg suda u Beogradu, Aleksandra Stepanovića, jednostrano raskinut ugovor o obavljanju pripravničkog staža. Takav čin predsednika Višeg suda u Beogradu, sudije Aleksandra Stepanovića, smatram revanšističkim jer je takva odluka predsednika suda isključivo posledica mog kritičkog mišljenja i ukazivanja na činjenicu da je sudija Predrag Vasić, svojim ponašanjem na rođendaskoj proslavi Karađorđevića, unizio dostojanstvo suda i zaposlenih.

                Nadam se da ćete preduzeti adekvatne mere prema sudiji Predragu Vasiću, a koje proizlaze iz Vaših zakonskih ovlašćenja.

S poštovanjem,

Radovan Nenadić

Neću da ćutim ni posle otkaza.

"BOLJE JE UMRETI NA NOGAMA, NEGO ŽIVETI NA KOLENIMA"

Poštovani prijatelji, kolege i poznanici,

Danas mi je uručen otkaz bez obrazloženja, a koju odluku predsednika Višeg suda u Beogradu, Aleksandra Stepanovića, nisam potpisao. Ako ste čitali moje tekstove, sve će vam biti jasno. Stiže mi mnogo poruka sa srdačnim rečima podrške i svima se neizmerno zahvaljujem. Pobedićemo, moramo!!!

Sada znate i epilog, a u nastavku teksta ću vas podsetiti šta je uzrok otkaz, kao i na obaveštenje od strane predsednika Višeg suda u Beogradu, Aleksandra Stepanovića.

Pre dva dana sam na svom fb i twitter profilu pisanim putem iskazao mišljenje u vezi sramnog i nedostojnog postupanja sudije građanskog odeljenja Višeg suda u Beogradu, Predraga Vasića. Nisam se bavio njegovim radom i pitanjem da li po stručnoti i osposobljenosti zaslužuje sudijsku funkciju ili ne. Bavio sam se nedostojnim ponašanjem sudije Vasića a povodom cirkuzantske proslave rođendana A. Karađorđevića.

Tekst je izazvao dosta pažnje kako kod mojih fb prijatelja tako i kod zaposlenih u Višem sudu u Beogradu, koji su bez trunke srama mene juče i kontaktirali. Prvo, želim da ponovim reči koje sam napisao pre tri dana jer iza njih i dalje čvrsto stojim i smatram da sudija ne sme ni na koji način da se ponaša protivno zakonskim ovlašćenjima i sudskom pravilniku. Posebno napominjem da nisam uvredljivo pisao o sudiji Vasiću, ali da sam shodno svojim moralnim principima imao potrebu da široj i stručnoj javnosti (a kojoj i sam pripadam) ukažem na postupanje sudije, koje bi se u demokratskim i civilizovanim državama oštro sankcionisalo. Takođe, nisam ni na koji način davao mišljenje o sudskoj odluci, iako i na to imam pravo s obzirom da je rešenje o rehabilitaciji, postalo pravnosnažno. Ne smeju se komentarisati nepravnosnažne sudske odluke, jer bi komentari mogli da utiču na drugostepeni sud prilikom odlučivanja po žalbi. No, to nije sada tema. Nekom drugom prilikom će biti.

Na slici se vidi sudija Višeg suda u Beogradu, Predrag Vasić, kako slavljeniku za rođendan poklanja rešenje Višeg suda u Beogradu, a kojim rešenjem je slavljenika i rehabilitovao. Sa aspekta uloge koju Vasić ima, ovakav čin je sraman i nedostojan sudijske funkcije. Zaposleni u sudu, bez odobrenja od strane predsednika suda, ne mogu ni na koji način da istupaju u ime suda odnosno ma po kom osnovu da komentarišu tok postupka, niti da se slikaju sa strankama, predlagačima ili drugim učesnicima u sudskom postupku. Da li se sudija Vasić prilikom odlučivanja u postupku rehabilitacije Karađorđevića rukovodio isključivo činjeničnim navodima ili je odluku zasnovao na emocijama koje gaji prema licu koje je rehabilitovao? Da li je predsednik Višeg suda u Beogradu, Aleksandar Stepanović, odobrio sudiji Vasiću da sudsku odluku urami u svrhu rođendanskog poklona i da ličnim prisustvon na ovom događaju predstavlja Viši sud u Beogradu i njegove zaposlene? Ako predsednik suda nije odobrio ovakav gest sudije, da li će se pokrenuti adekvatan disciplinski postupak protiv sudije Vasića, ili će predsednik suda naknadno konvalidirati, po meni, skandalozno ponašanje sudije Vasića? Uloga sudije ne sme da bude samopromocija niti sudija sme da bude pristrasan po bilo kom osnovu, već nezavisan u donošenju odluka zasnovanih na poštovanju Ustava i zakona. Časnih sudija je nažalost jako malo i zato građani neretko pravdu i ne dočekaju ili budu oštećeni nezakonitim sudskim odlukama. U Srbiji pravda ne stanuje.
Kao neko ko trenutno radi u Višem sudu u Beogradu, postupak sudije Vasića najoštrije osuđujem, posebno napominjući da me je sramota srpskog pravosuđa i nekih nosilaca sudijskih funkcija. Onim malobrojnim izuzecima iskazujem duboko poštovanje jer sude po slovu zakona a ne po diktatu vlasti i moćnika.

Fotografija preuzeta sa sajta www.rtv.rs

Zahvaljujem se svima koji su ovu moju objavu podelili na društvenim mrežama i time pokazali zrelost i svest da se na probleme u društvu stalno mora ukazivati, jer naša građanska dužnost i jeste da se izborimo za svoja prava i da ne dozvolimo da pravdu dele oni koji za to nisu dostojni. Svesni ste da je srpsko pravosuđe po zvaničnim izveštajima EU i raznih međunarodnih komisija, jedno od najkorumpiranijih i najneefikasnijih u Evropi, zatimda su srpski sudovi neretko mesto na kojem pravda ne može da trijumfuje, zatim da tužilaštva često (neću reći uvek) za najteža krivična dela podižu optužne akte samo onda kada im neko iz izvršne vlasti da signal, zatim da je ministar pravde čovek koji u momentu izbora nije imao dana staža u sudstvu ili bar u advokaturi, koji je sudeći po njegovim sposobnostima i kapacitetima nedovoljno stručan i osposobljen, a koji čak nema ni položen pravosudni ispit.

Dalje, na sudijske i tužilačke funkcije se retko kada biraju (malo sam ublažio) oni koji nemaju debelu političku vezu ili kojima roditelji nisu sadašnje ili bivše sudije ili tužioci. Da ne pričam o uticaju koji BIA ima na postupak izbora ili reizbora nosilaca sudijskih i tužilačkih funkcija. Sudska vlast je jedna od tri grane vlasti, i kao takva po Ustavu mora da bude nezavisna i lišena bilo kakvih političkih uticaja. Međutim, u praksi to nije tako. Sudije i tužioce u velikom broju bira POLITIKA a ne STRUKA. Kriterijum da sudije i tužioci moraju da budu dostojni, u praksi znači da moraju da budu politički podobni (neposredno) ili da ćute i žmure na ono šta im izvršna vlast naređuje i čime ih uslovljava. Visoki savet sudstva je produžena ruka izvršne vlasti (i tu ima časnih ljudi). Bez obzira na katastrofalno stanje u srpskom pravosuđu, uvek ističem da ima kvalitetnih i poštenih sudija i tužilaca, koji su nažalost ogromna manjina i u javnosti nedovoljno zastupljeni. Iskazujem duboko poštovanje prema sudijama i tužiocima koji sude po slovu zakona a istovremeno poštujući moralne principe. Srpsko pravosuđe odražava celokupno stanje u državi i društvu, a tu pre svega mislim na postojanje partokratije i moralni sunovrat. Navešću vam jedan primer. Sudija Vučinić, koji je doneo rešenje da se okrivljenom Miroslavu Miškoviću vrati pasoš jer nije bilo nikakvih zakonskih osnova da mu se pasoš ne vrati, danas je izložen strašnim pritiscima, a i pokrenut je postupak za njegovo razrešenje pred Visokim savetom sudstva. I to samo zato jer je hapšenje Miškovića bilo Vučićev najveći adut za dobijanje izbora. Ta farsa i danas traje. Ako se pitate šta toliko koči taj postupak, odgovor je nedostatak dokaza jer je u pitanju politički montiran proces. Pre izvesnog vremena sam za sudiju Predraga Vasića čuo (ne znam da li je ta informacija tačna ili ne) da je u vreme dok je bio sudija bivšeg Trećeg opštinskog suda istovremeno bio i pravni savetnik Patrijarha Pavla ili nekog dela SPC. Ograđujem se od te informacije, možda je istinita a možda i ne. U svakom slučaju SUDIJA NE SME NIKOME DA BUDE PRAVNI SAVETNIK DOK OBAVLJA FUNKCIJU SUDIJE. Država u kojoj je Ustavni sud izletište za partijske poslušnike, ne može da se smatra pravnom državom niti državom koja počiva na vladavini prava.

Pre dva dana, dok sam se spremao na posao, na fb mi je stigao zahtev od sekretarice predsednika Višeg suda u Beogradu, Jelene Vekerle. Taj potez gospođe smatram bezobrazlukom. Gospođa i ja niti se poznajemo, niti smo ikada imali bilo kakvu komunikaciju, pa shodno tome sam i postupio. Zahtev za prijateljstvo sam odbio. Sve vreme nakon toga sam osećao da taj zahtev dotična nije slučajno poslala, a i prevarila se ako je mislila da ću isti prihvatiti. Možda su je "obaveštajci" pogrešno savetovali. Dok sam bio na pauzi, zapisničarka mi je prenela da su me tražili iz Palate pravde i rekli da im se HITNO javim. Nakon toga, kafa mi je bila još slađa. Javio sam se PR-u (zanimljiva funkcija) Višeg suda u Beogradu, gospođi Dušici (prezime joj ne znam). Razgovor je kratko trajao i pokušaću da vam prenesem što preciznije sadržinu istog.

JA: Dobar dan, Radovan Nenadić kraj telefona. Tražili ste me.
PR Dušica: Dobar dan Radovane. Zovem vas povodom vaše objave na društvenim mrežama do koje smo došli a u vezi sudije Predraga Vasića.
JA: Drago mi je.
PR Dušica: Predsednika suda, Aleksandra Stepanovića, zanima šta ćete dalje uraditi povodom Predraga Vasića i da li je to vaše mišljenje ili planirate da preduzmete nešto drugo ili pokrenete nešto protiv sudije Vasića?
JA: Da, to je moje mišljenje iza kojeg čvrsto stojim jer smatram da je ponašanje sudije Vasića neprimereno.
PR Dušica: Dobro, ne želim da ulazim u to, ali vas ovo pitam jer predsednika suda zanima šta ćete dalje uraditi, kako bi i on razmotrio određene mere.
JA: Za sada toliko.
PR Dušica: Hvala, doviđenja.
Ja: Doviđenja.

Ovaj razgovor je ostavio jak utisak na mene ali me nasmejao dovoljno da mi dan bude lepši.

Prvo, zašto predsednika suda zanima šta ću dalje uraditi po ovom pitanju, kada sam u svom tekstu jasno postavio pitanje da li je predsednik Višeg suda u Beogradu, Aleksandar Stepanović, obavešten o ponašanju sudije Vasića i da li će pokrenuti odgovarajući disciplinski postupak protiv sudije Vasića ili naknadno konvalidirati njegovo činjenje? Nikada, ali nikada svoje namere ne otkrivam pogotovo jer sve šta radim, radim u skladu sa svojim moralnim principima, a u ovom konkrenom slučaju i u skladu sa zakonima Republike Srbije. Iskreno se nadam da će predsednik suda ceniti to što sam ukazao na nešto loše, a šta bi u pravno uređenim državama bilo sankcionisano (na meni nije da pokrećem disciplinske postupke i određujem kazne u istim). Moje pitanje je bilo veoma pristojno.

Drugo, ako su mislili da će me ovim pozivom uplašiti ili naterati da povučem svoje reči, grdno su se prevarili. Ja nikakve kompromise ne pravim oko suštine, niti dopuštam da me bilo šta uplaši i obeshrabri u borbi za istinu i pravdu. To znaju svi koji me dobro poznaju, pa čak i oni koji me kratko i površno poznaju. Hvala na pozivu, uvek sam raspoložen za priču, ali me ućutkati nećete. Ja svoj obraz i svoje principe ne prodajem niti kompenzujem za bilo kakve privilegije i nagrade.

Treće, izuzetno sam počastvovan jer predsednik suda traži moje mišljenje i razmišlja o tome kakve ću sledeće korake preduzeti. Hvala mu na ukazanom poverenju, ali svoje namere, kao što sam i napisao, ne otkrivam nikome i ni po kakvu cenu.

Svoj posao obavljam stručno i savesno, a za rezultate rada sam dobio najviše pohvale od dvoje sudija koji su mi neposredno nadređeni, kako za ponašanje i lični angažman tako i za kvalitet odluka koje izrađujem. Mnogo sam naučio od njih i zahvaljujući tim divnim sudijama (oni su ona manjina o kojoj sam pisao) danas sam dobar pravnik koji se u praksi izuzetno pokazao.

Danas 23.07.2015. godine u upravi građanskog odeljenja Višeg suda u Beogradu mi je uručen raskid ugovora, bez obrazloženja i navođenja koju sam ugovornu obavezu prekršio, a koje kršenje iste je dovelo do jednostranog raskida ugovora o obavljanju pripravničkog staža. Radio sam 16 meseci savesno, poštujući radnu etiku i izrađujući kvaliitetne materijalne i procesne odluke, a za šta sam uvek bio hvaljen od dvoje sudija u čijim većima sam radio. Moj kvalitet rada je bio vidljiv i ličnim angažmanom i kvalietnim bavljenjem poslom sam doprineo i efikasnijem radu suda. To rešenje o otkazu nisam potpisao. Uputio sam dopis predsedniku Višeg suda u Beogradu, Aleksandru Stepanoviću, a nakon toga sam dobio obaveštenje da će rešenje o otkazu biti stavljeno na oglasnu tablu suda, te da je obezbeđenju suda naloženo da mi zabrane prilazak sudu (ako treba i da primene fizičku silu).

U prilogu možete videti odluku predsednika Višeg suda, Aleksandra Stepenovića, koju nisam potpisao.

U nastavku sledi moj odgovor predsedniku Višeg suda u Beogradu, Aleksandru Stepanoviću.

Dana 23.07.2015. godine u zgradi građanskog odeljenja Višeg suda u Beogradu, uručen mi je raskid ugovora o pripravničkom stažu u Višem sudu u Beogradu, a koji staž obavljam od 14.04.2014. godine.

Jednostrani raskid ugovora nisam potpisao, i sa nepotpisanom dostavnicom sam Vam vratio u Upravu Višeg suda u Beogradu, Ulica Savska broj 17a.

Vaš gest smatram neopravdanim s obzirom da je raskid ugovora o pripravničkom stažu između Vas i mene raskinut jednostranom odlukom a pretpostavljam kao posledica mojih tekstova o ponašanju sudije Višeg suda u Beogradu, Predraga Vusića.

Svoje ugovorne obaveze sam obavljao veoma savesno, poštujući radnu etiku, efikasno izrađujući matrijalne i procesne odluke, a za šta sam i pohvaljen kod sudija principala.

Šokiran sam činjenicom da Vaša sekretarica meni šalje zahtev na fb, a neposredno nakon toga i portparolka suda me kontaktira kako bi me obavestila da se neko bavio mojim objavama na društvenim mrežama.

Bio bih vam veoma zahvalan ako biste izdvojili malo vemena (ne više od onoga koliko ste izdvojili na čitanje mojih tekstova) i obrazložili odluku koju ste doneli, jer bez relevantnog obrazloženja, Vaša odluka nema težinu a nije ni pravnički utemeljena, niti je odluka posledica neispunjenja ugovornih obaveza već posledica teksta u kom sam izneo kritičko mišljenje o nečemu šta narušava ugled i dostojanstvo suda.

Ono šta želim da pohvalim kod Vas jeste Vaša brzina u donošenju odluke u odnosu na mene, pa se nadam da ćete u mnogo značajnijim stvarima postupati ekspeditivno. Vaša odluka za mene predstavlja veliki podstrek da istrajem u borbi koju sam započeo. Biće mi zadovoljstvo da i u budućnosti čitate moje tekstove, a biće ih, u to sam siguran.

U nadi da ću dobiti obrazloženu odluku, kako bih istu mogao i da potpišem,

S poštovanjem,

sudijski pripravnik

Radovan Nenadić

Za sada toliko, svoje namere javno neću otkrivati, ali ćete o svemu značajnom biti blagovremeno obavešteni.